Стендал, мање познат по пуном имену Мари-Анри Бел, био је француски писац претеча реализма. Стендал је рођен у Греноблу 23. јануара 1783. године.

Стендал је оставио два романа који су достојни да сачувају име у потомству: Црвено и црно (1830) и Пармски картузијански манастир (1839)

Стендал, мање познат по пуном имену Мари-Анри Бел, био је француски писац претеча реализма.

Стендал је рођен у Греноблу 23. јануара 1783. године. Пропутовао је и Немачку али своја дела написао је у Италији. Он налази да енергија расте кад се силази са севера на југ и прелази са саксонске расе на италијанску; и, на концу конца, најенергичнији народи су за њега они који се нимало не савлађују. А то је доказ да он под енергијом није подразумевао оно што већина људи обично подразумева под том речју.

више на Стендал — Википедија (wikipedia.org)

Стендал је оставио два романа који су достојни да сачувају име у потомству: Црвено и црно (1830) и Пармски картузијански манастир (1839).

Црвено и црно је једно врло велико дело по својој општој идеји и по свом замашају. Оно има врло јасан наслов: Црвено и Црно, то јест војник и свештеник, војничко славољубље и свештеничко славољубље, долазећи једно иза другог, ратничка енергија и сплеткашка дипломатија жељна да оствари сан о господарењу који је она прва смислила. Иако обиман, наслов је ипак мало узан за идеју дела. Ја бих скоро више волео да се књига зове по своме датуму. Хиљаду осам стотана тридесета, то је прави назив Црвеног и Црног. Деветнаесто столеће, у то доба, има тридесет година. Оно је рођено у хуци и буци оружја; оно је имало као први разговор своје мисли освојење света. Две ствари, потпуно непознате претходноме веку, постале су за њ две сталне мисли: пријем свих Француза у све могуће службе, ако умеју да их узму; суверена моћ, чак над читавом Евроном, која се нуди свакоме, ако уме да је отме. Те ствари су потпуно нове. Пре четрдесет година, о њима се није могло чак ни сањати. Оне су истините; оне су чињенице, и то скорашње чињенице. Будућност ће доказати да су оне, иако истините, ипак зато скоро варке; да су оне стварност само за једног или двојицу мезимаца судбине, да су изузетна стварност; али будућност није дошла, и, као скорашње чињенице, ове ствари имају огромну моћ на уобразиље. — Оне ужасно кваре нарави. Већ се осетила обична последица великих историских преврата: нагла и дубока деморализација. Доказано је да су могуће две ствари: успети све, успети брзо. Мало савести и мало умова могу да се одупру таквим доказима. — Рећи ће се да, кад се чита књижевност из 1830.  године, човек то много не примећује. То је књижевност великих малодушника и великих меланхоличара. Али пазите добро. Ови малодушници и ови меланхоличари стварају од своје малодушности многе књиге, и стављају врло често своју меланхолију у велике спевове. Они су књижевно врло вредни; то значи да је славољубље помоћу књижевности заменило код њих славољубље помоћу оружја, које им је било ускраћено; али нека се само јаве згодне прилике, они ће сви, песници, историчари, романописци и професори француске књижевности, са жаром пригрлити политичке амбиције. То је што се тиче самих књижевника. А погледајте са стране: малограђани, полу-сељаци, неугледни паланчани, радници, сав тај ситни свет је прождиран амбицијом. Онај који ће их сликати, Балзак, даће им само ту страст, у различитим видовима. Њихове друштвене идеје, ако се то може звати идејама: мржња на свештенство, мржња на племство, представљају само нестрпљивост због двеју последњих сметњи, или због двају остатака сметњи, за које они мисле да се још противе њиховом приступу свему. Њихова једина политичка мисао, коју ће они остварити у средини века, опште право гласа, само је иста мисао која им не излази из памети: да буде могуће успети све, да буде могуће успети брзо.

Роман Црвено и Црно је хтео да нам представи дејство које су произвела, у једној ватреној души удруженој са необичном интелигенцијом, ова неспокојства, ова нестрпљења, ове пожуде. То је роман ХIХ века. Жилиен Сорел је видео Царство, у том смислу што је њега однеговао један капетан који је служио под Наполеоном. Жаљење за тим временом кад су људи били генерали у тридесетој години, и кад су се могли уздићи дотле да постану царем у Француској, или бар краљем у Шведској, било је сва његова мисао за време његовог детињства. Од жаљења, он је брзо прешао на амбицију — јер он је енергичан, и, на крају крајева, сви путеви нису затворени; — али на амбицију особеног карактера, амбицију тога доба, ону коју су сигурно имали многи млади људи између 1815. и 1830. Сви путеви нису затворени; али су они који остају кривудави. Не успева се више ратоборном енергијом; успева се интригом, то јест енергијом створеном од хладнокрвности, сталне приљежности, огорчене обазривости, и довитљиве нискости. Све то је дивно поље за рад, нема сумње, али понижавајуће и вређајуће. Извесне душе, под старим режимом, а тако исто и под новим, налазе се ту потпуно у свом природном елементу, и не осећају се нимало нелагодно; али човек „који је рођен да буде пуковник под Наполеоном“, иако се помирио с тим поступцима — јер ваља успети: то је дужност, — тако их се стиди, да ће бесомучно мрзити оне којима ће бити приморан да се служи као пречагама, то јест све своје добротворе.

Ево човека ХIХ столећа, или бар ево Жилиена Сорела. Славољубље, воља и мржња, у потпуном одсуству моралног смисла. То није рђава душа. Он воли људе свога сталежа, сем ако нису права марва. Он воли свога друга, дрварског трговца. У једном тренутку, разговарајући с њиме, он пролази поред срећне обичности живота, и долази и сам у искушење. — То није простачка душа: у једном тренутку, у планинама, док се дан полако губи, он се осећа опијен продирном чаролијом самоће, оним прекрасним усхићењем које није ништа друго до слобода душе, и ево га где је постао, за четврт сата, ни више ни мање но неки Шатобриан у Америци. — Тај младић, плебејац фине коже и дивних ватрених очију, да није било Револуције и Царства био би Русо из Шармета. Али није више реч о томе. Ми смо у 1818. години. Једна луда нада прошла је земљом. Сваки плебејац мисли да има, жели да има, или је бесан што нема, своју маршалску палицу у свом ранцу. Жилиен нема ни рђаву ни простачку душу; његова душа је изопачена. Он хоће да успе пошто-пото, и мрзи из све своје душе оне који се налазе између њега и циља. Он их мрзи што они одржавају једно друштвено стање у коме је он приморан да их штеди да би успео, и да буде лицемеран радећи свој занат славољубивца. Ако нађе своју Гђу Варен, он ће је мрзити волећи је, задаваће јој муке дајући јој срећу, и, нарочито, видеће у њој једно освојење ласкаво за његово увређено и горко самољубље. Ако нађе једну девојку из управљајућих сталежа коју воли и која њега воли, али која је тако исто горда као и он, љубав између ова два бића биће страшна драма, у којој свако, чим је показао своју љубав, осећа да се исувише предаје, да се понижава, боји се гордости оног другог, одмах се прибира и постаје свој господар, пати и ствара другоме све патње које гордост може досудити љубави, пролази наизменце кроз све ужасе понижења, побуне, „немоћне мржње“ и, тако исто, задовољене мржње.

Величанствен карактер, дубоко истинит, дивно осветљен у свима својим најтајнијим кутићима; карактер истинит као индивидуална истина, и у исти мах представник читаве једне епохе — али тиме није довољно казано, — читавог једног друштвеног реда у свима приликама кад му неки јак друштвени потрес буде отворио све наде, не уклонивши испред њега све препреке.

Појединости су још лепше но општа концепција. Извесне сцене у својој збијености, у свом јасном и сувом цртежу, у својој енергичној и мало напрегнутој прецизности, праве су дивоте психолошке анализе и, тако рећи, моралног секцирања. Жилиен у сељачком оделу кад сусреће код капије Гђу Ренал; Жилиен кад хоће да узме за руку Гђу де Ренал у башти; Жилиен у кафани у Безансону; Жилиен кад спрема свој ноћни упад код Гђице де ла Мол и прескаче прозор као што се чини јуриш на шанац; сва борба гордости између Гђице де ла Мол и Жилиена — све су то савршена парчад, чудно дубока и, у исти мах, савршено јасна, један од триjумфа оне „моралне књижевности” Француз, тако интересантне, тако веште и искусне, тако продирне, којој можда нема премца на свету. Како људи ту познају себе! Како познају своје ближње! Кад помисли човек да Стендал није могао да трпи Расина. . .

У том узор-делу има и рђавих ствари, рђавих и неразумљивих. Ми разумемо врло добро љубав Гђе Ренал за Жилиена. Гђа Ренал није волела; она има тридесет година; Жилиен се појављује; она осећа потребу да га штити од плиткоумне надутости Г. Ренала; она му говори благо, препоручује му своју децу; њена деца воле Жилиена; ствара се невина и опасна присност. — Ми разумемо много мање љубав Гђице де ла Мол за Жилиена. Гордељива Матилда заљубљена у тог секретарчића, сина једног стругара даски. . . хајде и да примимо; и признаје самој себи ту љубав. . . и то још може да прође; и баца се у наручја секретарева — не, овај пут се ствар гешко може примити.

Стендал, ванредно обазрив у том делу које је савесно смишљао, врло добро је осетио замерку и локушао је да је отклони објашњавајући осећања Матилдина. Треба му најпре честитати због тога: већина романсиера потпуно пренебрегавају да нам кажу или да нам даду наслутити зашто се њихови јунаци воле. Јованка воли Петра — они нам не кажу ништа више; и причају нам доживљаје Петрове и Јованкине. Стендал је надугачко објаснио зашто Матилда воли Жилиена. Али његово објашњење оставља нас у чуду. Зашто Матилда воли тога помамног плебејца? Баш зато што је плебејац и што осећа да је помаман. Он бар не наличи на остале, на бљутаве младиће који је окружују. Он то је можда Дантон. „Да то није Дантон?“ Ето зашто Матилда воли Жилиена. И сад долази једна врло вешта и ванредно занимљива анализа љубави из главе, љубави из уображења, љубави која поставља једну живу личност у оквир унапред дуга спреман низом сањарија, размишљања и идеалноста. Анализа је добра; али случај Матилдин није њоме разјашњен; јер Матилдина гордост, то је племићска гордост, и Стендал ју је оцртао тако снажним цртама да се у томе човек не може варати; Матилда је поносита на своје претке, и заљубљена у њих, на де ла Молове који су били погубљени под Карлом IX и Лујем XIII. Отуда, у претходни сан који ју је спремио за љубав, могли су, нема сумње, ући и морали су ући, ликови великих људи од дела и великих славољубиваца, али су сви морали бига племићи, велика господа; и никад јој сигурно не би пало на ум да и један плебејац може бити велики човек. Ако се она заљубљује у једног плебејца, то дакле неће бити због свога ранијег сна због ранијег рада своје уобразиље; то ће бити из неког другог разлога. Другим речима, није требало дати Матилди љубав из главе, љубав из уображења; већ, на против, неку сасвим другу љубав, сензуалну или сентименталну, на пример, која би се у њој истављала на супрот читавом раду њене уобразиље, као и њеног васпитања и њених предрасуда.

Одатле долази оно извештачено и неприродна што се налази у почецима Матилдине љубави. Стендалу је требало да негде метне једну студију љубави из главе; он ју је метнуо на рђаво место.

Треба додати да, почев од тренутка кад се Матилдина љубав показала, и откад је читалац сматра за готову ствар; кад треба само да пратимо борбу њене гордости противу њене љубави, морамо се само дивити.

Крај Црвеног и Црног је доста чудан, и, у истину, мало више лажан него што је допуштено.

Утисак је код једног француског читаоца из године 1900., или чак из 1860., да на крају Црвеног и Црног све личности не знају више шта раде. Ви се сећате ситуације: Жилиен је постао љубазник Гђице де ла Мол, и Гђица де ла Мол је бремена. То није све: омиљени секретар Г. де ла Мола, Жилиен је постао повереник, саучесник и извршилац једне политичке завере, која је, уосталом, најнеразмршљивија и, у исти мах, најдосаднија ствар на свету. Било како му драго, Жилиен је потпуно господар ситуације; он држи све приступе. Г. де ла Молу, који је, уосталом, слаб, и врло осетљив на умиљавања своје кћери, не остаје ништа друго но да се помири с мишљу да узме Жилиена за зета. И ми видимо доиста да се он мало помало мири с тиме, да израђује Жилиену неку врсту племићске титуле и официрског декрета; Жилиен је на путу да постигне циљ. — Наједном се дешава нешто што доводи све ове људе у једно необично стање. Једна удата жена пише да је Жилиен био некад њен љубазник. Због тога се све прекида, све руши, све пада у очајање. Гђица де ла Мол узвикује и пише: „Све је изгубљено!” Г. де ла Мол неће више ништа да чује, и ни с чим да се мири; он повлачи све што је дао, и постаје неумољив. Жилиен, беспрежорни славољубивац, човек страховите хладнокрвности и непоколебљиве воље, најбезумнији је од свију. Он треба само да причека. Ма како било необично дејство које је на Г. де ла Мола учинило откриће Гђе де Ренал, Г. де ла Молу мораће се повратити хладнокрвност и разумевање нужности ситуације. Жилиен треба само да причека. Али он не чека. Он трчи право Гђи Ренал и убија је једним метком из пиштоља.

Ја кажем да сви губе главу, без икаквога раздога за то. Гђа Ренал, најпре. Она би још, на крају крајева, могла потказати Жилиена у насгупу љубоморе. Али не, она га потказује у наступу побожности. Од стране те жене, која је не само врло заљубљена, не само врло племенита, него коју је љубав учинила врло интелигентном и која се с необичном дипломатијом извукла из афере с анонимним писмом у првом делу романа, тај корак, учињен из тог разлога, никако се не може разумети, Он никад није могао пасти на памет Гђи Ренал; он је пао на памет само оном антиклерикалцу Стендалу. — Што се тиче Г. де ла Мола, он је сасвим нагло постао пуританац и тупоглавац, и Матилда је сасвим нагло пала у очајање, и Жилиен сасвим нагло изгубио памет. Више их не можемо да познамо ни једне ни друге. То је осуда пишчева.

Ја мислим да видим разлоге за то чудно поклецивање на крају једне приче која је дотле вођена с толико мајсторије и с таквим разумевањем, истине; ја мислим да има за то два разлога. Најпре, ми смо у 1830. години, и макар како Стендал: хтео да буде „непробојан", нема никога, нарочито кад је реч о писању романа, који не претрпљује утицај моде. Међутим, 1830., један роман може наличити на истину искључиво до краја. У своме крају бар, он мора да буде романтичан, то јест авантуристичан, необичан и најчешће трагичан. И сама слатка Жорж Саид, све до 1850., увек је удешавала, на крају својих љупких и дражесних прича, један мелодраматичан део. У време када се читао Ежен Си, и кад се често служило најпознатијим изразима из Париских тајни, једна госпођа ми је говорила: „Ја читам Жоржа Санда само до оних песничања на крају. Она ми кваре слику о писцу.” Од 1830. до 1850., у сваком роману су била потребна бар песничања на крају. — Други разлог, важнији, лежи у карактеру и нарочитој врсти Стендалове уобразиље какве их познајемо. Стендал је с једне стране човек који воли истину и који уме да види; с друге стране, он је човек. који обожава „енергију”, а ми знамо шта он подразумева под енергичним делима. Док је писао Црвено и Црно, или боље, док га је састављао у глави, његови нагони као посматрача и његове наклоности као психолога били су потпуно задовољени, али његово обожавање „енергије” не. Он је видео Жилиена Сорела стрпљивог, истрајног, обазривог, упорног, смелог кад је то било потребно; енергичног, то јест готовог да потегне ножем по италијански, не. И он га је морао видети, с правим очајањем, на путу ка обичном „чаршиском” разрешењу догађаја, ка успеху, лепој женидби, и служби у војсци или неком посланству. Тај крај — толико је роман био дотле добро вођен — био је прави крај, и безмало потребни, неизбежни крај. Он је доводио Стендала до очајања. Било му је криво што његов драги Жилиен није никог убио, што није учинио оно што је један Лафарг умео да уради. Да би Жилиен био Лафарг, Стендал је пореметио и покварио цео свој роман. Он га је потпуно скренуо на странпутицу. Да би Жилиен имао прилику, или изговор, да потегне пиштољ, Стендал је нагло променио карактер Гђе Ренал, и Матилде, и Г. де ла Мола, и Жилиена. Култ енергије натерао је Стендала да каже многе глупости, и, овај пут, и да учини једну.

То је за велико жаљење. То завршава један „истинит“ роман једним случајним завршетком. Два стварна завршетка Црвеног и Црног, између којих је Стендал имао да бира, били су ови: или би Жилиен узео Матилду с пристанком њеног оца, и постао мало помало, и чак врло брзо, жесток аристократ и неумољиво суров према малима; или би Жилиен узео Матилду против воље њеног оца, и одвукао је у друштвени талог; и они би обоје постали два завидљива, горка и бунтовна пропала створења. Роман, у оба случаја, имао би тада потпуни и дубоки значај, који му недостаје, или, боље ређи, који изгледа да му недостаје, и који његов садашњи крај прикрива или баца у заборав, у место да га снажно потврди и истакне.

Ипак Црвено и Црно остаје велико дело, које је заслужило што је прошло скоро неопажено у својој новини, као безмало сва велика дела, и што је привукло пажњу потомства, као сва дела, чак и невешта, која почивају на великом темељу свеопште истине.

Пармски картузијански манастир је као неко патворење Црвеног и Црног. Иста општа идеја, исте личности, друга околина и декори; али је општа идеја изнета с мање снаге, личности су као затупљене и остругане; мисли и личности имају мање рељефа. Други отисак једног истрошеног клишеа. Славољубиви млади Француз из године 1815., то је Црвена а Црна; славољубиви млади Италијан из године 1815., то је Шартреска манастар у Парма. Млади Француз се занео за Наполеона и опио „наполеоновским духома разговарајући с једним војником из доба царевине; млади Италијан — син једног победника са Маренга, уосталом — присуствовао је последњем напору царевине и борио се на Ватерлоу. Оно што се десило једноме у Француској под Ресторацијом, то је Црвена и Црна оно што се десило другоме у Италији под Светим Савезом, то је Шартрески манастар у Парми. И обојица имају заштитнике, Г. де ла Мола, министра Моску, који јако наличе један на другога; обојица, у двадесетим годинама, имају пријатељице од тридесет година, Гђу Ренал, војвоткињу Сансеверину, које, бар као љубавнице, потпуно наличе једна на другу; обојица се заљубљују у девојке, Матилду де ла Мол, Клелију Конти, које, признајем, не наличе једна на другу, али које имају бар то заједничко што су обадве промашене, не зна се која конвенционалнија једна од друге, једна као француска аристократска лепота, друга као немачка овчица, пошто Стендал, који је био диван у сликању ликова тридесетогодишњих жена, није имао ни појма о девојкама.

Основа, дакле, и многе појединости су слични. Што је од значаја у Пармског картузијанског манастира, то је извесна истртост, ублажавање свега, које се осећа кад се пређе с првог отиска на други. Као Жилиен, и Фабрис се, после ратоборног заноса, решава на црквену каријеру и на околишне путеве сплетке, постаје лицемер и дипломат, узима за углед кардинала де Реца; али рођен у аристократији, заштићаван од љубазнице једног министра, он нема ни да чини Жилиенове напоре, ни да осећа што Жилиен осећа. Ни напрегнутости воље, ни оне жестине у зависти, мржњи и неповерењу. Зато он и нема значаја. Треба чак рећи: зато он нема карактера;. јер су Жилиенов карактер створиле тешкоће у борби и удаљеност од циља, удружени с његовом амбицијом. Жилиен је стално у раду, Фабрис је готово пасиван. Њему се дешавају разне ствари. Али није занимљиво оно што се неком дешава, но оно што он ради. Врло велики недостатак Шартреског манастира у Парми, то је крајња безначајност главне личности и мали интерес који она побуђује.

У накнаду за то, војвоткиња Сансеверина је лик снажно оцртан, и који се утискује у сећање. Она је енергична, вешта, али и невешта и необазрива у почецима успеха, због оних правих женских особина: претераног самопоуздања и наглости. Ова млада Агрипина чини велику част Стендалу. Невоља је што је писац још од почетка сувише истакао Фабриса као главну личност, и што нам је прилично тешко да пренесемо на војвоткињу интересовање за које бисмо хтели да га Фабрис буди, и које он не буди готово никад.

Још једна невоља, иако мања за већину читалаца, у томе је што је морални значај војвоткињине улоге од незнатне важности. Шта хоће да нам каже та војвоткиња и све што она ради? Да лепе и паметне жене заузимају огромно место у монархистичким друштвима То је тачно, али нас не занима много. Наступање плебејских класа, њихов напор да се дигну и осећања којима је код њих пропраћен тај напор, били су за нас много занимљивији.

Најзад, како је све безбојније и затупастије у Шартреском манастиру у Парми но у Црвеном и Црном, тако је и крај неизразитији и сивљи. Треба одмах додати да је он истинитији и да више задовољава наше логичне инстинкте. У Црвеном и Црном сви су били погубили памет; у Шартреском манастиру, сви се мире са судбином. Војвоткиња, не престајући да воли свог нећака, одлази у Напуљ да тамо живи у буржоаском благостању, блага и меланхолична, одрекавши се сплетки, са својим министром који се одриче властољубља. Фабрис, поставши епископ, успављује се у суморном спокојству једне љубави-навике, мало прикривене и посрамљене, која личи на неку старачку везу.

Овај крај је врло занимљив за проучавање Стендала као романописца и као човека. Ми смо у години 1839., а не више у 1830. Као човек, Стендал изгледа да држи мање до своје драге „енергије“, до оних излива жестоке и разуздане страсти. Као романописац, упркос свим необичним доживљајима с лупежима и витезима којима је напунио Шартрески манастир, Стендал нагиње међутим све више и више реализму. У сваком случају, овај крај Шартреског манастира је потпуно реалистичан.

Он изгледа да нам каже: чему ускоро воде онај занос, оне велике наде, оно лудило за величинама, онај наполеоновски дух, после велике кризе и великог европског преврата? Преданости судбини, миру у буржоаском, монотоном и саможивом животу. Ова прича почиње херојским испадом малога Фабриса на Ватерлоу, и завршава се правилном, опрезном и прикривеном прељубом Монсињора Фабриса дел Донго и Гђе Клелије Крешенци. И тако нам пролази живот свима: ми сви имамо у почетку свој испад на Ватерлоу, нешто слично пармској епископији доцније, док се не повучемо у „шартрески манастир“ у самоћи и ћутању, на крају.

Пармски картузијански манастир, много мање јак и дубок но Црвено и Црно, ипак је дакле на махове одлично дело. Ту се налази она дивна битка на Ватерлоу, која је постала класична по истинитости приче, по томе што даје онако исто јако као Освојење шанца од Проспера Меримеа утисак виђене ствари; ту се налази онај „пармски двор“, тако жив, тако пун покрета, тако рељефан; ту се налази и онај крај снажне и одмерене и праве меланхолије. — Незгода је што је половина романа нечитљива. Сви доживљаји Фабрисови после глумчева убиства, и затим сав боравак Фабрисов у тврђави, смртно су досадни. Ту се огледа најјасније обележено одсуство инвенције и најсвирепија монотонија. Нико није имао мање епског духа од Стендала. Мале чињенице које су значајне за неко духовно стање, појединости о наравима, психолошке анализе: то је његова област. Кад изађе одатле, он је једнак с макар ким.