Одмах по доласку обвезници II позива разиђоше се на све стране да траже своје рођаке и познанике из I позива. „Е мој брајко, да смо ми стари ратници били с вама, друкчије би било, не би се Бугари сада шетали по Пироту” — говорили су они. Лепо развијени, здрави и добро одевени обвезници II позива су гласно изражавали своја патриотска осећања, а у исто време и прекор што и они нису раније позвани у борбу.

Наши стари владаоци добро су познавали душу народа. Зар би Карађорђе или Милош могли да владају масама и у најкритичнијим тренуцима да нису одлично познавали свој народ?! Данас, међутим, треба завршити неку школу у Паризу, Берлину или Бечу, донети отуда какву диплому, натући из моде цвикер и одмах тражити место у неком посланству или министарству спољних послова. Народ је за њих нешто што је недостојно њихове пажње. Сви додири наших школованих дипломата с народом сводили су се само на излет до каквог збора, на коме су ови докторчићи развијали неке из иностранства пренете теорије, које често нису имале ничега заједничког са животом и потребама нашег, уистину, благородног народа. Своју одвратност према овим апостолима туђих мода и обичаја наш народ је изражавао у свим приликама на њему својствен начин — ироничним погледима и подгуркивањем лактова. То доктори страних универзитета нису умели да виде.

Наши вредни и бистри сељаци без икаквих су страначких претензија, и ништа лакше него владати њима, само треба живети међу њима и познавати њихову душу. Они од државе ништа не траже, већ само правну, личну и имовинску безбедност. Радо примају практичне поуке о хигијенском животу, калемљењу воћака, савременијем обрађивању и унапређивању својих имања итд. Они, дакле, траже и воле оно што им наши докторчићи и универзитетлије, школоване на страни, не умеју да дају. Не треба се много мучити да се ово докаже, већ само пажљиво разгледати колико се ових високо образованих младића на страним универзитетима налази на дужностима наставника, професора или народних учитеља у забаченим крајевима наше лепе отаџбине. Има ретких и сјајних изузетака, али се и они у току своје каријере, будући да далеко изостају иза оних с великим претензијама, на крају разочарају и постану индиферентни према свему. На тај начин народ трајно остаје без добрих и високо образованих наставника и учитеља.

Познавати свој народ значи паметно њиме управљати — то треба да знају наши управљачи.

Из књиге Војводе Живојина Мишића - Моје успомене