Арчибалд Рајс о Краљу Петру I Карађорђевићу
Да цео један народ буде јуначан, треба да буде добро вођен, а да буде добро вођен, треба му добрих шефова.Да једна војска буде храбра, истрајна, чак у несрећи и да се не боји жртвовања се за спас своје земље, треба јој примера, а ове примере могу дати само њени шефови. Дакле, српски народ и војска, чак у часовима кад је на крст разапета Србија крвавила из свих својих жила, имали су срећу да имају своје шефове и своје примере. Ови шефови били су најпре њихов Краљ и њихов принц Регент а затим велике војсковође Путник, Мишић, Степа Степановић и Бојовић. Краљ Петар и његов син Александар, уз помоћ Путника, Мишића, Степе и Бојовића спасли су Србију и створили уједињену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Грађански шефови то не би могли учинити, јер, мора се рећи, они нису могли никада потпуно да забораве своје свађе партијских политичара, а да се спасе земља из очајне ситуације у којој се налазила, требало је потпуно јединство које жртвује све једној јединој идеји: спасу отаџбине. Краљ Петар, његов син и његове велике војсковође остварили су ово јединство и тако су могли да спасу земљу.
11 јуна 1917 (Солун). Био сам данас код Краља Петра. Он ме је пријатељски примио у својој соби са голим зидовима који нису украшени ниједном сликом. Он је постарио. Лице је врло мршаво под брадом у облику лепезе. Иде тешко са два штапа. Ипак моја посета га радује. Причао ми је своје успомене пуна два сата. Још слабије чује. Приморан је да се служи акустичком цеви. Говори ми нарочито о Женеви и о својим успоменама које га за њу везују. Он је познавао цео свет и сећа се свих имена. Први пут је долазио у Женеву кад је био још нежењен. Затим је био са Бурбакиевом војском интерниран у Швајцарској. Али он није хтео тамо да остане. Он је поручник у штабу генерала Биљоа. У Вериеру предаје једном другу своју дужност и прокрада се у један воз који је ишао за Шо-де-Фон и Нешател. Ту је купио грађанско одело које је обукао преко своје униформе. Без запреке стигао је у Женеву и одсео у хотелу де Берг. Казао је да је Србин и да долази из Румуније, али хотелиер није хтео да му поверује, повукао га је у једну собу и открио фран- цуску униформу. Онда му је поручник Карађорђевић признао да жели да се врати у Француску. Хотелиер му је саветовао да не узима воз у Женеви, јер је станица пуна Немаца, него да иде колима до Ла Плена и да тамо седне на воз. Поручник, будући краљ, не одлази одмах, већ чека генерала Биљоа кога пребацује у Француску преко Ла Плена. Затим чека у Женеви и на телеграфски позив генерала који је стигао у Бордо, и сам исто тако бежи. Касније се вратио у Женеву и тамо је провио више од десет година свога живота. Краљ ми каже да је 70 - 71 Женева била непријатељски расположена према Французима, док им је Цирих био наклоњен. За „Журнал де Женев” није било ништа лепше од Немачке, и Марк Дебри, тадашњи његов уредник, остаје германофил до своје смрти. У осталом, све „аристократске” и „јеретичко протестанске” породице имају слабост за Немачку. Требао је садашњи рат, па да се измени мишљење. „Јадна Србија!” продужава Краљ. „Колико ли ће јој још остати становника после овог страшног рата? Србија ће се подићи, разуме се, али неће бити више њених старих, оних од добре шумадијске расе. У Америци има резерва, али има ли их више од 100.000, и то са Хрватима и Далма- тинцима”. Док ми је тако говорио стари Краљ, његове очи биле су влажне од суза. Било је нечега узвишеног кад човек види овог старца, овог мудраца који је могао да се одрече власти чим је осетио да нема више потребне снаге, како жали само своју земљу и не говори ништа о својим личним патњама. Стари Краљу, ти ћеш остати једна од најплеменитијих фигура овог рата и служићеш за пример свима правим Србима! Он живи као пусти- њак. Устаје рано и прави дуге шетње у „Сајд-Кару”. Затим не излази више целог дана. Недељом, иде који пут у цркву, али не прима готово никога. Ових дана, не излази никако, јер је његов мотоциклиста у Италији. Опраштам се и Он се извињава што ме је задржао тако дуго „са својим старачким успоменама”.
Контактирајте нас путем WhatsApp