Полазак

– Ћиро, пожури. Идемо! Тата већ труби у колима.

Тата гледа ка вратима и лупка прстима по волану, као нервозна локомотива која не може да крене док не дође последњи путник!

– Ово дете расте као из воде! Прошле године му је ова кошуља била до колена, а сад…

– Џигља као барска птица – смејуљи се деда због бакиног запажања.

И ту бака опет нагласи снаји да му купе гардеробу за један број већу.

– Добро, добро, знам. Морамо и нови ранац – рече трчкарајућа мама.

Дека седи за столом и грицка брескву.

– У моје време, сине, ја сам целу школу с истом торбом завршио! – промрси он.

– И после ју је твој брат носио! – допуни бака уместо њега, јер је ту реченицу чула барем стотину пута.

– Па, што сад ја не могу да носим свој ранац од прошле године?! – побуни се Ћира.

Мама га оштро погледа:

– Можеш, али ће ти на путу до школе поиспадати све оловке и гумице...

– Добро, добро… – мрмља Ћира. – Али, само да знате, ако ми купите ранац који шљашти и пева, ја ћу га случајно заборавити у школском аутобусу.

– Ех, ново време… – додаде дека. – Некад се знало: торба је торба, дрвена клупа је дрвена клупа, креда шкрипи, учитељице грде, и знаш на чему си.

– Ајмо! – пресече мама. – Дека је дао мало пара, нека се Ћира онови за нови почетак!

Бака мало засузи. Од среће. Мама пође, па се врати за списак са стола:

– Умало да га заборавим.

И тако су кренули у авантуру… која, испоставиће се, неће бити нимало једноставна.