Својом књигом „Без отаџбине” г. Ђурић нас уводи у повлачење српске војске кроз снежну јесен на дугој линији отступања од Дунава до Драча. Пред нама се ређају слике умирања, глади и беде, повезане кроз повлачење једне чете трећепозиваца и њиховог командира, младог поручника Марка. Ови људи газе блатњаве и смрзнуте цесте гоњени неком стихијском силом, и у сазнању „да је са Србијом све свршено”, остављају за собом полутруле лешеве покривене снегом, незакопане и раскрвављене. Остављају своје домове и породице. Крв, која је почела да тече у последњем сукобу са непријатељем код Смедерева непрестано капље све до Драча. Та путања личи на непрекидну дугу реку у коју се утапају преморени лешеви бораца и заробљеника. Кулминациона тачка ове трагедије јесте у масовном деморалисању народа пред којим су се испречиле албанске гудуре, зима, неизвесност, глад, агонија и смрт. Из овог поремећаја основних животних потреба и принципа, јавила се нова психологија масе и појединаца. Односи међу људима брзо су се мењали, нагон за одржањем подредио је себи све моралне особине стечене годинама мирног живота. Из овог поремећења свих вредности не јавља се ни једна светиљка да наговести нове смернице. Морал једног века био је угушен у крви, човечност бачена на ђубриште а себичност постала је доминанта у страшном концерту умирања и распадања.

Анте Боглић

Написану природним стилом и добрим књижевним језиком, ову књигу као израз честитога и правога родољубља, треба да чита у првом реду југословенска младеж. Сем национализма, она ће у књизи наћи поглавља од знатне уметничке вредности, добре портрете сељака-ратника и научиће да је Србија упркос свих несрећа и патњи победила јер су њени становници имали свест о заједници.

Појави г. Ђурићевога дела мора се радовати сваки пријатељ добре домаће књиге. Његову „Страшну годину” (Савременик С. К. З. 1935) наградила је Академија наука; не сумњам да ће његово дело бити све боље примано, нарочито кад у својој трећој књизи (која излази ових дана под насловом „Ка победи”), или можда у четвртој буде завршио целу визију рата. Тако ћемо поред успомена једног артиљерца, г. Стевана Јаковљевића, имати и успомене једног пешака, г. А. Ђурића.

Божидар Ковачевић