Препис дневника Косте Миловановића Пећанца био је заједно са осталом архивом Главног штаба закопан у земљи. У јесен 1917. године пред великим потерама бугарске војске одлучено је да се Централни одред растури на мање групе и да се сакрије архива Штаба. Како је забележио један савременик, „иако није била велика, у свему око десетак килограма тежине, она је била веома важна за цео покрет, да буде сачувана за будућност. Још више она је морала бити сачувана да не падне Бугарима у руке, јер би пружила доказа противу многих добрих патриота, који су помагали устанике храном, зајмом или активним учешћем”. Целокупна архива подељена је на два дела, а наредбу да је сакрију извршили су Братимир Милачић, ађутант војводе Пећанца и Божидар Павловић, писар. Неименовани лимар израдио је кутију од јаког лима у коју је смештен дневник и део докумената, а преостала документа стављена су у дрвени сандучић. Лимена кутија и дрвени сандучић сакривени су из предострожности на два различна места. Кутија је закопана у воденици Братимира Милачића, испод огњишта на коме је понекад паљена ватра. За то је знао Милачићев брат од стрица Богољуб из Беле Воде, да би у случају Милачићеве и Павловићеве погибије лимену кутију предао војводи Пећанцу. Други део архиве закопан је у стаји Лазара Павловића, оца Божидаревог, у Кривом Потоку. По завршетку рата, Братимир Милачић се вратио из заробљеништва и нашао лимену кутију са дневником коју многобројне бугарске потере нису успеле да открију. За годину дана, колико је протекло од закопавања кутије „влага /је/ захватила књигу, неки листови при крају били су нечитки, али је највећи део био употребљив”

Оригинал дневника је све време рата био код војводе Пећанца, јер су белешке у оригиналу вођене и после скривања штапске архиве. Сачувани су фрагменти до средине јануара 1918. године, а могуће је да су постојали и за каснији период. По окончању рата, Коста Пећанац придружио је своју бележницу осталим документима из раније штапске архиве.

*

У дневнику Пећанац детаљно пише о стварању четничке организације, која је војводином заслугом постала чврста и стабилна. Обилазећи села, крећући се углавном ноћу, он је за три месеца припремио организацију за борбена дејства. На први поглед стиче се представа о строго хијерархијској организацији, мада у стварности није увек било тако; можда и зато што су Пећанцу узори за четовање били хајдуци, па је себе често поредио са легендарним и књижевним јунацима Старином Новаком и хајдук Станком. Последице борбене неактивности биле су негативне појаве, од којих су најизразитије пљачкање новца и убиства.

Бележница војводе Пећанца садржи обиље података о битним догађајима Топличког устанка. Из ње се јасно види да је становништво започело сукобе са бугарским снагама из којих ће планути устанак. Војвода се ипак у тим данима, судећи по забелешкама, није доследно држао наредбе пуковника Калафатовића да тајно организује чете које ће дејствовати по пробоју фронта. Наиме, он је 24. фебруара 1917. године започео борбу против Бугара, али је већ два дана касније издао наредбу за заустављање оружаних сукоба. Касније је у извештају Врховној команди, што је битно нагласити, прећутао 24. фебруар. Описано је ослобођење градова Куршумлије и Прокупља и битка против бугарске војске на Дебелом брду, док су остали сукоби само побројани.

Забележени су и значајни догађаји који су претходили устанку (покушај Бугара да регрутују српско становништво, одлуке састанка у Обилићу) као и наставак герилске акције. Детаљно је приказан упад Централног одреда у Бугарску почетком маја 1917. године, који се знатно разликује од приказа у доцније насталим изворима: извештају Врховној команди, саслушању пред Анкетним одбором и писму регенту Александру.

У овом историјском извору забележен је део преписке војводе Пећанца са војводама Јованом Радовићем, Милинком и Тошком Влаховићем, Димитријем Димитријевићем и Костом Војиновићем, четовођама и јатацима, односно поверљивим људима, записник са састанка у Обилићу 22. и 23. фебруара и на Видовачком кршу 1. маја 1917. године. Унете су и наредбе, опет не све, војводе Пећанца подређеним војводама, четовођама, кметовима и председницима општина. Белешке из дневника и преписка сачувана у штапској архиви добар су извор за сагледавање односа међу водећим људима српске гериле. Морамо нагласити да се дневнику у тим ситуацијама не може увек веровати. До закључка смо дошли упоређујући примарне изворе немачког порекла. Пећанчеве белешке као да у себи садрже већ елементе одбране од неке кривице и жељу да се кривица за неуспех устанка пребаци на другога. Упоређујући дневник са осталим изворима стекли смо утисак да је на неколико места пристрасно и нетачно писао о делатности Косте Војиновића и Димитрија Димитријевића, нашта смо, приређујући дневник, упозорили у напоменама. Пећанац их је теретио да пљачкају новац од српског становништва и бугарских заробљеника, за неизвршавање његових наредби и самовољно понашање и вођење борби. Војводу Војиновића је нападао да је напустио фронт у Топлици и приписао му кривицу за губитак Прокупља. Други извори, углавном немачког порекла, говоре да је Војиновић тада постигао највеће успехе у борби против аустроугарске војске у бици на Мрамору 15. марта 1917. године.

У дневнику је хронологија углавном поуздана па је он добар извор за датирање важних догађаја. Из записа се такође може сазнати о великом страдању цивилног становништва на подручју обухваћеним устанком. Сугестивно су описани неред и хаос који су после сламања устанка постали део свакодневице убиства, пљачке, доушништво.

Пећанац пише о саборцима четницима, јатацима и мештанима села и градова. Топлички устанак је дело многих обичних, дотад незапажених људи. За делатност већине њих једини траг остао је у белешкама предводника српске гериле. Војвода је бираним речима, често са превише патетике, бележио о подвизима учесника устанка. Некада, међутим, није писао имена него само иницијале појединих својих повереника, што је сасвим разумљиво с обзиром да је дневник могао пасти у руке бугарских војника.

Значајни су подаци о односу Арбанаса према устанку, односно о њиховој улози после угушења устанка на југу Србије. Дневник је драгоцен извор за ову још увек недовољно одређену тему у нашој историографији. Сасвим је разумљиво због чега је Коста Миловановић Пећанац толико простора у својим белешкама посветио односима са њима. У наредби коју је добио од Оперативног одељења српске Врховне команде стајало је између осталог да треба да ступи у везу са Арнаутима на Косову, Карадагу и пределу око Митровице и да их придобије за сарадњу.

Занимљиви су и подаци о свакодневици у окупираној Србији. Становништво је углавном било одано четницима, мада је било и оних који су сарађивали са окупатором. Војвода их је углавном осуђивао на смрт и у дневнику је на више места писано о начину извршења смртних казни. У дневнику такође има података о казненој мери коју је бугарска окупациона власт примењивала од јесени 1917. године расељавању становништва Косаничког среза.

Са пуно топлине описане су светковине Бадње вечери, Божића, Васкрса, Ђурђевдана и крсних слава четника. Развијена српска застава, певање српске химне Боже правде и патриотских песама, звук гусала, будили су наду и истовремено били симбол отпора.

Дневник је драгоцен извор за проучавање герилског ратовања. Централни одред Косте Пећанца се пред потерама бугарске војске по угушењу устанка повукао у планине Видојевицу, Радан, Соколовицу, Гајтан и Краварску планину, надајући се, како је објашњавао војвода, да ће таквим својим поступком поштедети народ од бугарске одмазде. Детаљно је описан живот у скривницама, грађење и маскирање колиба, распоређивање стража и патрола, добијање вести од курира, одржавање веза са јатацима и становништвом околних и удаљенијих села и градова.