Број страна:

I - 610
II - 543
III - 630
IV - 554
V - 544
VI - 323

Сабрана дела Стеван Сремац I-VI
Целокупна сабрана дела Стевана Сремца I-VI

ЖИВОТ СТЕВАНА СРЕМЦА

— Рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855, у занатлијској породици. Ту је свршио основну школу. 1868. прешао је у Београд, где је 1875.107 свршио гимназију. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877—1878. 1878. свршио је историјско-филолошки одсек Велике школе. Са малим прекидима, до 1898, био је професор гимназије у Нишу, потом у Београду.108 Умро је у Сокобањи, 12. августа 1906.

БИБЛИОГРАФИЈА СТЕВАНА СРЕМЦА

— Што је реткост у српској књижевности, Сремац није почео писати као млад човек, на ђачкој клупи, но као зрео човек, тек пред 1890. Под шифром »Сенићанин« почео је у Босанској вили 1888. објављивати своје поетске слике из српске историје. 1889. изишла је његова прва сатирична приповетка у нишком листу Стара Србија за 1889. Али на јавност је избио и глас стекао тек приповетком Ивкова слава која се појавила 1895. у Српском прегледу. Охрабрен тим великим успехом, он је стао живо радити, и за десетак година објавио знатан број радова, неколико романа и цео један низ хумористичних и сатиричних приповедака.
Ивкова слава, у засебној књизи, имала је два издања (Београд, 1895. и 1899), а 1901. Сремац ју је драматизовао у друштву са Драгомиром Брзаком. Исту приповетку по други пут је 1898. драматизовао београдски глумац Веља Миљковић.109 »Лимунација« на селу изишла је у Београду 1896 (друго издање у Београду 1912). Поп Ћира и поп Спира, у два издања (Карловци, 1898. и Београд, 1911). Вукадин (Загреб, 1903), Зона Замфирова (Београд, 1907). [И Зона је драматизована.] Од важнијих његових сатиричних и хумористичних приповедака, штампаних у засебним књижицама, ваља поменути: Божићна печеница (Београд, 1898), Чича-Јордан (Мостар, 1903), Јексикаџија (Мостар, 1904), Три приповетке (Карловци, 1904), Скице (Мостар, 1905), хумористични спев, који је сам илустровао, Човекова трагедија или бал у Елемиру (Београд, 1907), Кир Герас (Београд, 1908). Затим, у шест свезака изишле су његове поетизације народне историје Из књига староставних (Нови Сад, 1903—1909). Сем тога, велики број мањих приповедака, књижевних оцена, полемичних чланака, и неколико историјских расправица. У времену око 1900. Сремац је био најплоднији и најпопуларнији српски писац.

ИСТОРИЈСКЕ ПРИЧЕ СТЕВАНА СРЕМЦА

— Професор историје, занимајући се увек историјским делима, са урођеном романтичном љубављу за прошлост, Сремац је сав био у идејама историјскога традиционализма. Историја за њега није била ни наука ни занат, но страст, поезија, вера и патриотизам, силно средство за јачање народне душе и подизање народне свести. У двобоју између старе, романтичне и »патриотске« историјске школе Панте Срећковића и нове, научне, и »неродољубиве« школе Илариона Руварца, он је одлучно, пркосно, био на страни старих.
И он се даје на поетско препричавање народне прошлости и пише цео један велики циклус историјских слика Из књига староставних (Велики жупан Часлав, Владимир Дукљанин, Војислав Травуњанин, Велики жупан Властимир, Мутимир и браћа му, Растко, Краљ Драгутин, Смрт цара Лазара, Заборављени Обилићи, итд.). Он у прози опева и велича херојску прошлост, стару славу и витештво српско. Суве податке из грчких хроничара и српских летописаца и старих биографа он је огрнуо у вео поезије, и у лирском тону, ритмичним и китњастим реченицама, готово у »слободном стиху«, опевао старе јунаке. У тај посао он је уложио много труда и књижевних амбиција, али је успех био осредњи. То за историју није било довољно тачно, а за књижевност недовољно уметничко. Историјска истина је жртвована, машта је преузела права истине, историјско осећање је слабо, и све се више своди на реторске амплификације, усиљен патос, ређање живописних и звучних речи. Велика публика која је Сремца иначе верно пратила, осетила је праву вредност хибридног покушаја поетске историје и историјске поезије, и ма колико да је он полагао, циклус Из књига староставних није могао успети.

СТЕВАН СРЕМАЦ - САТИРИЧАР

— Са Сремчевим традиционализмом у историји у вези је његов традиционализам у политици. Конзервативац у души, он је био пун нежности за »старо добро доба« и пун неповерења, каткада и нерасположења према свему што је ново. Модерне идеје духовног, политичког и социјалног ослобођења он је сматрао као једну изопаченост духова, болесно фантазирање, залудно трошење српске народне снаге, несвесну издају заветне мисли. У њему се сачувао тип старог »црквара« и »родољубца« српског из Војводине отпре 1848. године, онога који неће да зна ни за шта друго до за »веру и народност«. У том конзерватизму и мизонеизму, критицизам и позитивни реформаторски дух нове Србије седамдесетих и осамдесетих година био му је дубоко антипатичан. Те његове природне склоности су још више развила два човека који су на њега имали велики утицај, његов ујак Јован Ђорђевић, професор историје на Великој школи, и Љубомир Недић, који га је увео у књижевност.
У многим својим приповеткама, делимично у Вукадину, у целом једном роману »Лимунацији« на селу, — политички и полемични чланци остављају се на страну — Сремац је изишао са својим плахим мржњама на »народне људе«, радикале и социјалисте, на професоре природних наука и учитеље, не марећи много чак ни за сеоски свет. Мржње су га заслепљавале, и он је из сатире прелазио у грубе карикатуре, чинећи неправде и увреде и идејама и људима који му се нису свидели. Те његове политичке сатире и карикатуре одају га више као партијска човека но као књижевна посматрача, и доказ су само ускости његових видика и његове велике политичке нетрпељивости.

СТЕВАН СРЕМАЦ - ПЕСНИК НИША

— Ако Сремац није марио за нову Србију, политичарску и демократску, он је све своје симпатије дао новоослобођеним крајевима, где се био задржао стари, »старовремски« патријархални живот. У Нишу је провео десетак најбољих и најведријих година свога живота; »Ниш је место књижевног надахнућа његовог«, вели један његов биограф. Ту је одиста и почео писати, сликом из нишког живота Ивкова слава стекао је глас, као што му је друга једна слика нишкога живота, Зона Замфирова, можда најбољи књижевни посао. Романтичар по своме духу, не марећи за »хладан, бездушни Запад«, како је сам писао, у Нишу, одмах после ослобођења, наишао је на комад живописног, егзотичног Истока, где се стари живот, старе идеје сачувале у свој својој снази. И он се врло добро осећао у тим источњачким декорацијама и међу простим али срдачним »људима старога кова«, за које у животу нема проблема али има животне радости. Он је осетио поезију старог, источњачког и патријархалног Ниша, и почео опевати весело »живовање« »старовремских« Нишлија, дао »слику, како сам вели, из веселих и безбрижних дана старог Ниша, једну слику старих и добрих Нишлија...« И он је то учинио, занимљиво и живописно, топло и пријатно, са много локалне боје, често у карактеристичном дијалекту нишком. Те слике из Ниша радио је са нарочитом љубављу, уносио у њих један део своје младости, и зато су му те ствари тако успеле и имале толиког заслуженог успеха.

СТЕВАН СРЕМАЦ - РЕАЛИСТ

— Између Јакова Игњатовића и Стевана Сремца има извесних сличности. Обојица су Срби из Угарске, рођени на периферији српскога народа; обојица су занесени пријатељи »старога доброг доба«, патријархалности у народном животу, традиционализма и конзервативности у политици; обојица поетизују и препричавају народну прошлост, обојица пишу хумористичне романе, обојица имају велику љубав за прост свет и за нижи живот, обојица су реалисти не по уверењима но по инстинкту и по укусу.
Сремац је рођен у једној занатлијској породици, и као професор у унутрашњости живео је у средини малог света. Као стари момак, мало дивљачан, суревњив на своју индивидуалност и независност, није марио за друштвене везе и обавезе, за отмен свет и његове форме и конвенције. И волећи више вулгарност од баналности, у својој одвратности према »ћифтама« и »филистрама«, он се Добро осећао у средини простих и природних људи, где нема углађености, али има неусиљености и срдачности. Он је волео да гледа доње слојеве човечанства, не само ситно грађанство но и промашене егзистенције, пропалице сваке врсте, »бивше људе«, — и уживао у њиховом »ванредно симпатичном шаренилу«. Он је залазио у њихове средине, у том животу налазио поезију, и са хумором сликао тај шарен свет малих кафана. Он је готово дао идилу тога света, са много шале и са много песме. Поједине од тих приповедака, саме за себе, чине пријатан утисак, али како се Сремац специјализовао у сликању тога малокафанскога света, то стално сликање једних истих људи чини најзад тежак утисак. Живот је ту путски, физички, низак, човечанство је приказано у свом најнижем облику, са сувише вулгарности и грубости, и читалац најзад зажели више чистоте и поезије, у сваком случају нечег другог и другачег. Једностраност у сликању вулгарнога живота знатно одузима општој вредности Сремчевих приповедака.
Сремац је нарочито реалист по начину писања. Као што су радили велики реалистички писци, он је пажљивим оком посматрао живот, у своју бележницу уносио карактеристичне речи, згодне анегдоте, гестове, ситуације, изреке, песме, фразе, исечке из новина, огласе, дописе, изјаве, »материјал«, једном речју, како сам вели, из кога ће доцније конструисати своје приповетке. Тиме ће он свом делу дати јаку локалну боју и потпуно реалистичко обележје. Полазећи од једне згодне анегдоте, извучене из гомиле »сижеа«, како их он назива, он је проширује, допуњује новим мањим анегдотама, уноси типове, и све то занимљиво прича увек живим и живописним језиком. И његове личности чине утисак верних фотографија, а његово дело даје утисак непосредне стварности.

ОПШТИ ПОГЛЕД

— Сремац је имао све врлине којима се могао допасти великој публици, и дошао је у згодан час. Предмети су му били анегдотични и занимљиви, личности оригиналне и живописне, стил рељефан, сликовит и живахан. Као писац се јавио у доба када се осећала извесна засићеност сентиментално-идиличном сеоском приповетком, његови хумористични и сатирични описи малограђанског живота дошли су као једна пријатна промена. Његов смех и подсмех одговарао је природи србијанског света, који радо гледа ствари са комичне стране и толико воли подсмехнути се. Севдисање и весело старо »живување« старинских Нишлија, чулна радост живота, обилне песме и проводње, све то допало се читаоцима. Поред тога, нишки живот изгледао је оригиналан и занимљив, био нов свет у српској књижевности, и зато је Сремац радо дочекан и имао толико успеха. Својим ведрим оптимизмом, веселим сликама нишкога живота и малога пука, Сремац је у добу око 1900, када се јавила експлозија песимизма у српској књижевности, био омиљени забављач широке читалачке публике.
Он је био човек од духа, природна и неусиљена духа, имао ону ретку віц цоміца, прави хумористични таленат. И јачином свога хумора он заузима прво место у српској књижевности. Хумором и духовитошћу он стоји над својим претходником Јаковом Игњатовићем, али је без Игњатовићевих ширих схватања и социјалнога значаја његових романа. Он није у стању да види и постави какав проблем, нити може да дâ књижевну синтезу, било једне средине или једне људске природе. Он има око за оно што је спољно, лепо уме да исприча анегдоту и да оцрта занимљив тип, да задржи пажњу читаоца и да га насмеје, али то је без дубине и без ширине, тек ради смеха и забаве. Смејући се, он клизи по површини живота и није у стању да уђе у суштину његову. Уских видика, затворена духа, он пуно ствари није ни могао ни хтео да види, и задовољавао се малим и смејао онде где је било проблема и трагике. Он је цео сложени људски живот посматрао само са једне стране, неозбиљне и комичне стране. Али у његовом делу има врло много стварности. Он је живот гледао, хватао и уносио у своја дела као што су радили велики реалистички писци. Он је био не само наш најбољи хуморист но и један од најбољих и најтипичнијих реалиста.

Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности