Занех се и постадох Србином.

Иво Ћипико (1869-1923) је био српски писац, необичног порекла. Рођен је у Каштел-Новом, месту између Сплита и Трогира, који нажалост није добио место у књижевности какво заслужује. Потиче из угледне латинске патрицијске породице Cippico, пореклом из Рима, у којој су од давнина неговани хумористичка традиција и књижевни рад. Један од његових предака је био чувени Кориолан Ћипико, хуманиста и новолатински писац 15. века. У Ћипиковој палати у Трогиру, пронађена је средином 16. века “Трималхионова гозба”, једини сачувани део из романа “Сатирикон”, римског писца Петронија. Нажалост, са падом Млетачке републике, породица Ћипико је почела сиромашити и приближавала се обичном народу.

Не могавши да издржи крутост и стегу школског режима, напушта фратарску школу, и из душевне и телесне потиштености га избавља професор, католички поп Јаков Групковић, Србин. Давао му је кришом да чита Шапчанина, Милићевића и песме са Косова. Након тога се потпуно мења ток његовог живота.

Неколико година потом ће раскрстити са католицизмом и примити православље.

Започео је књижевни рад под снажним утицајем српских писаца: Јанка Веселиновића, Паје Марковића Адамова, Милорада Поповића Шапчанина, Милана Милићевића и Лазе Лазаревића.

У Краљевину Србију долази 1912.

Као ратни дописник учествовао је у Балканским ратовима, а за време Првог светског рата је пратио српску војску у изгнанство, то је било проузроковано, осим националним одушевљењем и наклоношћу једног западњака, разочараног у европску цивилазацију, према којој је у његовим очима носила нешто од оног исконског, правог, природног живота коме је тежио. Управу тада настају дела “ Из солунских борби” и “ Из ратних дана”. Слободољубље, одважност, љубав и светлост, красиле су Ива Ћипика, истоветне особине које је подарио и својим јунацима у овим делима.

Књижевно дело, писано је лаким, једноставним и неусиљеним речником и стилом, поред књижеве има и знатну друштвено-политичку вредност.

Доносимо Вам део из наслова “Из солунских борби”, које је после сто година (1919-Солун) поново објављено:

“Као што у своме звезданоме бдењу, постојано стоји ноћ, ишчекујући сунчев рођај. Тако седи српски краљ стоји у туђини, непоколебив, чврст: - чека и бди!...

... - Здраво краљу, господару наш! - чује кроз ветар, прозебао, залутао српски глас.

- Ја сам сине, сада теби раван: Србин избеглица, нисам краљ!

Али краљева забринута душа, као немирни ветар што нигде стана нема уоколо драге земље лута: Косово, у магли, мртво, ледом притиснуто, лежи!