О! Какав чаробњак из прошлости је Станислав Винавер.

Одлуком градске власти у Шапцу 2016. године основана је његова фондација. Све је указивало да је та разборита одлука донета да би се напокон најевропскијем Шапчанину одало заслужено признање. Али „инокосни органи“ фондације саплели су се већ на првом кораку, и, тек што су проходали одрали су оба своја колена. Њихова прва одлука била је да оснују „Винаверову библиотеку“ и да као њен

једини садржај - полице - попуне са сабраним делима Радомира Константиновића у 34 тома. Спиритус мовенс те одлуке био је проф. Гојко Тешић који је разгорео „утуљена кандила “ наше модерне између два светска рата, а главни промотер овог подухвата била је госп. Латинка Перовић која се прославила као секретар ЦК Савеза комуниста која је још једног знаменитог Шапчанина – академика Михајла Ђурића – отерала на робију због јавно изнетог стручног мишљења на амандмане на Устав СФРЈ из 1971. године. И ту настаје расцеп, раздор и провалија у схватању и тумачењу Станислава Винавера. Винавер као перпетум мобиле наше књижевности, као Хомо универсалис наше културе, полихистор који је укрштао речи са музиком где је математика ритма, увек, била у симфонији са мелодијом разума, интуиције и инстинкта, учинио им се погодним да га из универзалног простора наше слободе - Винаверова константа - преведу у помрчени простор наше колективне кривице - Хабзбуршка константа. На читаоцу је да донесе одлуку: Да ли је у друштву Винаверових ратних другова или је зли волшебник који од својих пораза ствара себи грудобран.

П.С. Овој књизи биће замерено: србовање, српствовање и србарење, али баш зато и упркос томе Тито и Крлежа су неизбежни да би се разумела. Ни корака назад.