За Стојана Богдановића читање није само ствар уживања и задовољства већ и подстицај за разговор – отворен, врцав, духовит, полемичан – како са прочитаним делом тако и са самим собом. Читати значи набасати на изазов, на „кривца“ за нову причу, о другима или о себи – свеједно. Књижевност већ одавно није ништа друго него коментар већ написаног. У крајњем случају, коментар коментара. Стојан Богдановић је кривца за ову књигу пронашао у Милисаву Савићу, односно у његовим романима „Пепео, пена, шапат“, „Хлеб и страх“, „Ожиљци тишине“ и „La sans pareille“ и есејистичкој збирци „Фуснота“. Ишчитавајући прозу и есејистику свог генерацијског другара, Богдановић, светски познати математичар и аутор на десетине запажених песничких, прозних и афористичких књига, бележио је непосредно своје утиске, не чекајући да дође до последње странице, што је резултирало низом бриљантних анализа Савићевих текстова, у форми фуснота и дигресија, често анегдотски и аутобиографски обојених. Књига је, у неку руку, разговор између два писца и њихових дела, са фокусом на најзначајније догађаје њиховог „прохујалог“ и у много чему изневереног времена.