РЕЦЕНЗИЈА — Србијанка Станковић

„Срце, Ахмеде, срце. У њему су урезани сви путеви Господњи.”

Роман првенац Немање С. Тонића „Заветна ноћ” представља чудесно наративно плетиво у ком се вешто преплићу људске судбине, тајне и велике историјске истине. Заузевши паметну позицију и водећи читаоца кроз причу из угла свезнајућег приповедача, аутор открива таленат за причање и разумевање како токови историје, легенде и народних предања утичу на малог човека.

Склопљен као компактан и чврст механизам, роман „Заветна ноћ” је заправо прича у причи. Иако се већ у прологу описује некадашњи римски град Житорађско кале и заветовање Ахмедово далеког септембра, 1480. године, прво поглавље романа прати младића Нестора и смештено је у 2018. годину. Савремено доба је „сценографија” на којој се расплиће замршена прошлост и где се да наслутити тајна „о којој сви нагађају”.

Дугим реченицама, са пуно детаља и пажње посвећене креирању књижевних јунака, Немања С. Тонић плете мрежу сусрета, судбина и тајни која све више повлачи читаоца, вуче га дубље у прошлост — да открива унутрашњу драму Ахмеда или Луке, необичну љубав Дубровчанке Анастасије Хиџи и Јордана Ранђеловог — и да се потом врати у „садашњост” дирнут утицајем приче на младог новинара Нестора, Анастазију Дарданели, Ацу и Жику, пажљиве слушаоце старца Гвоздена Станивуковића.

У том причању, замршено клупко историје и народних предања на моменте постаје још замршеније, да би се понека нит показала јасном — и поново нестала у вртлогу приче. Више од пет векова људских судбина нераскидиво је повезано, опасано чудесно лепом Топлицом:

„Животи малих људи, текли су заједно са Топлицом у неповрат, људи испраћајући дан по дан, а Топлица са данима носила је и њихове бриге и радости, проживљене и потрошене, удишући дашак новим данима.”

Зрелост ауторског наратива и озбиљност којом приступа тешким и болним темама из националне прошлости — као што је данак у крви, на пример — ни на тренутак „не оптерећују” причу и њено тумачење. Напротив, приповедање тече од почетка до краја романа попут Топлице, мирно кроз Добричко поље — док наједном не јурне и поплави све пред собом. 

У средишту приче је тајна исплетена око дуката цара Гордијана, а са њом и митолошка и демонолошка предања, која по неписаном правилу у народном фолклору прате „уклета блага”. Велико благо из доба Римљана је опсесија сиромашног сељака са Добричког поља — иако зна да је проклето и да га може коштати главе, злато је једина нада малог човека да проживи макар мало боље на овоме свету. Иако легенда каже да дукате може ископати само онај коме се „у сну јаве”, многи су покушали да их нађу и пропали.

Међу њима је и Ахмед, јаничар и један од највећих крволока које је Топлица запамтила — мученик и марионета судбине који је у Турску „стигао на двор као осмогодишњи Лука Симић. Био је син Атанасија и Гроздане, из данашњег Лукомира, села у Прокупачкој нахији, негде на пола пута између Ниша и Прокупља”. На уста овог по свему необичног јунака, а највише по унутрашњој борби која га мори, обара и подиже, аутор износи неке велике истине и запажања — о човеку, вери, људима и Богу:

— Мислиш, Ахмеде? Неке виђеније хоџе и попови кажу да се о мудрости не учи, него да се са њом родиш или не. Да ти је Бог да или не да. Кад би се човек лако учио мудрости, сви би знали све тајне света, па чак и ону највећу. А онда нам Бог не би био потребан.

— Знам ја то, мој Видоје, знам. Шта је човек кад из душе своје отуђи Бога, ништа друго до звер. Какав год и који год, Бог мора постојати у човеку.

Са том вером у Бога који постоји у човеку, „он, најкрволочнији Турчин од свих, Ахмед каурин и Лука Турчин — није знао којим путем треба да крене. Сви путеви, испреплетани рукама судбине, чинише му се ћорсокацима. Није знао, куда даље.”

Па ипак налази свој пут. Понављајући речи своје мајке Гроздане: „Бог је Бог, какав год био. Исти за све.”, не преза од тога да проникне у суштину сопственог бића и свега оног што су живот и околности начиниле од њега.

Закотрљавши точак историје, Немања С. Тонић у роману „Заветна ноћ” смело покреће и игра се мотивом љубави. Та љубав је универзална и преплављује као Топлица — то је љубав оца према кћери, љубав сина према мајци и мајчинска љубав, љубав према родном крају и љубљеној Топлици, љубав према Богу и она чиста младалачка прва љубав. Њоме су опасани сви догађаји и доживљаји у роману, све је њој подређено у тој мери да се чини да се прича расплиће захваљујући њој и због ње. Доказе величанственог утицаја љубави налазимо у мислима заљубљеног јунака Јордана Ранђеловог:

„Пролазност само нит која још више очвршћује љубав, да је она то што заправо љубави даје смисао и да у исто време зазирући од ње и свесни своје ништавности пред пролазношћу људи решавају да се препусте љубави.”

Као огледало родољубивих осећања и на известан начин „одужен дуг” родној Топлици, Немања С. Тонић користи језик, говор и лексику Добрича, показујући тако да добро познаје и разуме Топличане: 

„Видиш, ова наша Топлица ти је увек важила за најјуначкију средину у Србији, а што је то тако нико не зна. Никог ти се не плаше Топличани, само Бога, додуше данас само поједини, већина мисли да може и с Богом да се мери. Овде, кажу ови наши сељаци, кад Бог сејао будале по свету, овде му се баш поцепала врећа па се сви сјатили у Топлицу, те зато не презасмо ни од кога кроз историју.”

Велике животне истине, неретко исказане управо оваквим „народским” језиком, тако воде читаоца на праг открића оних „најчешће нагађаних тајни” о којима — да би остале тако неслућено велике — може само да се нагађа. Премда је ово први (а велики!) књижевни корак аутора, одабравши романескну форму која се ослања на наративну традицију и најзначајнија дела српске књижевности, Немања С. Тонић показао је приповедачки таленат о чијој грандиозности се већ може наслутити