Уводна реч

Сумња! Често велики точак – покретач, још чешће невидљива снага што те заустави и натера да ућутиш. Тако се и ја, у једном тренутку, ућутах.

Кренула песма – успомена из мене одавно, а онда ми се пришуња сумња и ја застадох, занемех, питајући се – хоће ли некога моје успомене дотаћи, допасти им се, насмејати их, расплакати...

 И као што то обично бива када кренете на непознат, неизвестан пут, појаве се МУДРАЦИ који вам путовање расветле и осветле. У легендама број мудраца је обично три, мени их је послато пет!

Један од њих пристигао ми је из сећања, данас га више није међу нама. Мој Декан, Дед, Дека, Дедо. Након што сам први пут, наглас, пред њим, изговорила своје сумње и страхове да моје песме неће моћи и знати да путују од срца до срца, дуго је ћутао. Онда је испевао поуку и утеху ми:

Није песма да је плачеш,

Није песма да је смејеш,

Већ је чудо које створиш

Кад пожањеш – па посејеш.

Збиља, прво жњети мораш

И то речи, туђе, мудре,

Речи лепе, речи страшне,

Речи знане, речи чудне.

А са њиве красне једне

Жетву мораш сакупљати,

КЊИГА твоја њива биће,

Она ће ти род свој дати!

Па летину кад сакупиш,

Е тад новом циљу стремиш,

Од убраног понајбоље

Семе да за сетву спремиш!

Онда, синко, сетву кренеш!

Речи лепе, мудре сејеш,

Створиш чудо неко ново

Којим срца многа грејеш.

Њива коју засејаћеш

Људска душа мора бити,

Само у њој никнут' може

Зрно што га посеја ТИ.

Родиће се ПЕСМА, ЧУДО

Што је срце твоје сеје

А због које душа туђа

Заплаче се ил' насмеје! 

Онај други МУДРАЦ, што га сретох на свом путу, најзаслужнији је за настајање ове књиге! Упознала сам га пре двадесет и три године. Од тада је он моја професионална ПЛАВА ЗВЕЗДА, мој УЗОР, мој МЕНТОР, мој ПРИЈАТЕЉ, мој ВЛАСТА ЦЕНИЋ! Тешко је на папир ставити и поновити колико тога охрабрујућег, покретачког, убеђивачког... је дошло од ЊЕГА мени. Наша два детињства су се препознала, он заволео моје, ја заволела његово па настависмо кроз просветну каријеру да заједнички трчимо, цикамо, крадемо трешње, идемо на необична, тешка и јединствена, путовања.

 Трећи међу МУДРИМА је МОЈ Мирко, онај који ме је препознао, упознао, заволео, оженио и подарио ми синове. Сузе у Мирковим очима, његов благ ( ко нарав му) носталгичан осмех док му бојажљиво ишчитавам понеку своју песму – то је оно у чему сам видела Божију промисао да морам наставити.

 И на крају, а све због ЊИХ, моји ДУКАТИ, моје СВЕ, моји синови – Димитрије и Огњен!

Не једном слушали су моје песме о, њима далеком и тешко пријемчивом, детињству. Највећу трему имала сам пред њима. – Без обзира у ком добу живимо, детињство је детињство! – мислила сам – Да ли ће и моја деца то препознати и разумети?

И разумели су! Јер су препознали! Њихова унакрсна питања, потпитања, гласан смех, сузне очи, време које су због ових песама пожелели да проведу са мном – непроцењиви су.

 И ја, опет, пропевах!

И опет нека стрепња. Стрепим да ли ће и они, који пожеле да узму ову књигу у руке, моћи да осете звуке и мирисе једног детињства. Тако бих жарко желела да се звуци свадбених бећараца, фина прашина сремачког шора, граја, сузе, смех дечије игре у њему, слике са Саве, савез људи и природе, снага и љубав породице... да се све то прелије у срца читалаца.

Ако ове песме то успеју – ИМАЛО ЈЕ РАШТА И ПИСАТИ!