Из поговора 

Пред нама је роман младог али мотивисаног аутора који жели да успостави нову књижевну конзистентност представљања искуства, али и да подсети на важност премештања тог искуства у сферу генерацијског наслеђа. Меморијски опстанак искуства показује се као једно од важнијих упоришта витализма и опстанка сваке културе и свих епоха. Писан методично и надахнуто, студиозно и страсно, првенац Луке Угрице показаће свом читаоцу како се на напетој и несигурној историјској позорници сви портретисти пролазног света морају укоренити у смислу и вредности.

Исписујући историју једне имагинарне, али врло уверљиве и бескомпромиснo животне породице богате генеалогије, млади књижевни дебитант Лука Угрица сигурно и одлучно остварује наум који је за многе већи од живота: Угрица пише о историјским периодима, о њиховом даху и духу, о менталитету који се не мења и изазовима који никада нису исти, ма колико се чинило да су им наметнуте хегемонијске матрице и империјалне праксе. Угледајући се на писце који су о историји и појединцу писали некад из ироничне а некад из мизантропске визуре, какви су били (сваки у својој култури и добу) Љермонтов, Балзак или Црњански, овај млади али већ у себе сигуран и уметности посвећен аутор себи поставља високе критеријуме и изазовне амбиције. 

Владислава ГОРДИЋ ПЕТКОВИЋ,

универзитетски професор и књижевни критичар

Из рецензије

Први део романа ,,Ходници Прошлости“ Луке Угрице није за млаке и преосетљиве, нити за грубе и неосетљиве, него, пре свега, за оне који имају снаге, смелости и воље да се суоче са озбиљним књижевним делом, фреском бурне европске историје и са одбраном вечних вредности као што су породица, духовност, традиција, образовање, вера, мудрост, храброст, разборитост и праведност. Издавачу дела дугујемо захвалност за објављивање овако квалитетне књиге, а аутору, док чекамо други део, искрене честитке и велики наклон.

Роман представља хронику европских политичких и културних збивања. Главни јунак романа, Јован Константиновић, пише своје мемоаре на писаћој машини, како би своме унуку Мишелу оставио успомену, јер зна да га неће затећи у животу, и у аманет му оставља да чува успомену на своје претке, да заувек памти одакле је потекао и ко је заправо. Јер сваки повратак прошлости, повратак коренима заправо је повратак себи, а не ескапизам како се често погрешно мисли. Главни јунаци романа су, поред великих историјских личности које су обликовале историју Европе, њене политике и културе, чланови, у почетку француске аристократске породице Монши, да би се касније један француски племић, католик одгојен у Паризу, нашао у Србији, оженио српкињом, и тако настаје породица Константиновић - Монши. Главни јунак који пише мемоаре је од малена био фасциниран овом причом и покушава да разуме како је његов деда, Пјер, који је умро када је он имао девет година, дошао до Србије. 

Немања ПЕИЋ,

филолог и писац