Када се пише живот Светог Саве, пише се у ствари почетак наше просвете у Средњем веку. Његова личност и његов рад били су извор, вековима, српске културе.

Као што се са династијом Немањића започиње државна историја средњевековне Србије, тако да је у народу постојала свест као да пре Немање, државе и није било, тако и историја српске, средњевековне просвећености почиње, искључиво, Светим Савом, као да је пре њега и није било.

Мада је у романским државама и народима основа свих институција и сваке културе класична, хеленска и латинска, извор просвећености сматра се да је било: примање хришћанства. Код Словена, који су били насељени у оним крајевима Европе, куда класична култура није допирала, та се теза још више намеће.

Данас, међутим, наука учи да су и варварски народи, при појави на „позорници” историје, и пре примања хришћанства, већ имали своју „варварску” културу, тако да се чак и историја уметности бави том прошлошћу оних варвара који су ишли пред Словенима, прошлошћу Монгола, германских Бајувара, Херула, Гота, Гепида и Лонгобарда.

Што се о почетцима културним, код Јужних Словена, тако мало зна, томе није узрок њихово „варварство“, него, пре свега, што њихова прва појава на историјској „позорници“ пада у најмрачније доба, у епоху хунских најезда. Сем тога, и историјски, њихово „досељавање” на Балкан, и данас још, спада у једно од најзамршенијих питања тих крвавих времена.

Без икаквог подвлачења, слободно се може рећи, да су до XIX века, до столећа славенофила, туђински историчари непријатељски расположени према прошлости, па и културној, нашег народа.

А да су германски и романски хроничари, и црквени, као и летописци Византа, писали, у Средњем веку, о нашем народу, злонамерно и намештено, и то се може утврдити.

По класицистичкој тези, при свом доласку на Балкан, Јужни Словени били би најгори „варвари“ и међу варварима.

Кад се о њима пише, то ни мало не звучи лепше, него оно што се о крволочним, азијским Хунима и Аварима записало. Када их Јован Епископ Ефески описује 584 год. п. Хр. под Солуном, он вели: „станују, седе и почивају у римским провинцијама, без брига и страха, пљачкајући, убијајући, палећи, богати сребром и златом, ергелама коња и силним оружјем, научивши да ратују као и Римљани“.

Не може се, међутим, порицати да је, на основу историјских података о Јужним Словенима, још у њиховој прапостојбини, лако стећи друкчије мишљење, него што су га имали ти црквени великодостојници о том некрштеном народу који, очигледно, није хтео више да из њених области оде.

Траг словенски светао је, и у културној историји човечанства, дуж Балтског мора, где су биле рушевине великих храмова подигнутих светлости која је, вечна, сјала над њима, а која је вечна била и у њима. У историји варварске скулптуре, сигурно би словенски идоли, изрезани у славу непролазности, на обалама украјинских река, заузимали видно место да их хришћанство није уништило. Податци литерарни упућују, несумњиво, на мишљење да је, и пре примања хришћанства, постојала можда једна широка, северна „култура” словенска. И данас њен проблем у историји европске архитектуре на дневном је реду, као и словенска митологија, народна уметност, песма итд.

У сваком случају, море словенских народа које се разлива по песку дуж Дунава и Тисе, изгледа, већ у прва времена, много мање варварско, него остале „сеобе народа“. У историји хунског краља Атиле „бича Божијег“, словенски се елеменат јавља својим сељачким миром и радиношћу, својим жетелачким песмама и лепим везовима народног одела и ванредним призорима народних обичаја.

Траг „културе” тих првих таласа Јужних Словена који се разливају до Алпа не јавља се у знаку рушења и крволочности, етичке бруталности и мизерије, као толики трагови данас „високо културних“ народа, него у знаку свирке, и без оружја, у знаку рада и орања, у гунгули крволочних Азијата. Већ кроз та мутна времена и тенденциозне записе противничких војсковођа, древна прошлост нашег народа причињава се „културна” разуме се у духу оног доба. Траг мисли о смрти и обичаја приликом сахране, у којима има узвишености, а не само празноверја, јасан је већ тада у историјским изворима о нама. И Јужни Словени имали су духовни свет својих врачева, а нарочито се истиче веселост њине нарави и осећај правица. Земље где се они јављају не одјекују од лелека, него су мирне, са масама заузетим око орања, пчеларства и рибања.

Нема сумње да су и Јужни Словени, при силаску са планинских венаца Карпата, огрезли у крви. На границама ромејских провинција, немилосрдно тучени хордама монголским и они су постали, као и други, крвави ратници. Нарочито историчари једног западног, европског народа, истицали су се, до недавна, својом тезом: да је „ропски“ осећај био укорењен већ у то доба код широких маса покорних, словенских народа. Истина, међутим, сасвим је друкчија. По неоспореним историјским изворима, охоло и изазивачки говоре изасланици словенски пред непријатељем, у име Словенства. „Који је од људи — вели историчар Менандар да су њени изасланици рекли — које греју сунчеви зраци, тако створен, да би могао нашу моћ потчинити себи? Ми смо свикли да владамо над другима, а не да други владају над нама“.

У сваком случају, пре него што легенда Савина збрише тезу о некултурности нашег народа у прошлости, откривши сав сјај немањићске културне епохе на Балкану, треба подвући да је крајње време да се збрише туђинска легенда о „варварству“ Словена древних времена.

Наши преци, већ при првој појави у Европи, имају високу свест о сунцу и звездама. Узвишене појмове о венењу и сазнање о клијању, чистоту својих етичких закона. Нема сумње да су имали и песништво своје и обичаје чарања, као и шаренило игара, везова и тканина, уметничке вредности. Имамо податке и о древном словенском писму које је нестало у доба примања хришћанства. Висока је вредност архитектура њиних балвана, њиног знања грађења чунова, бродова, точкова и саона. Ако митолошки подаци и нестадоше у забораву хришћанства, назире се да су и они имали дубоке црте маске својих оргија, видовите своје коње, гусларе и свет вукодлака. Много више него у подацима о другим варварским народима, у та времена, речито нам говори из тих спомена необична душа Словена, пуна прича и гатања, што је сачувала у себи присну везу са светлошћу небесних пожара, тамом шума и животом бившим, у травама и водама, у спокојству земљорадничком, најбољој страни, и сад још, у бићу нашег народа.

О просвећивању, у хришћанском смислу, разуме се, и код наших предака, може се говорити тек са почетком организације цркава. Од IX века по Хр. и у нас се јављају први „просветитељи” и апостоли покрштавања из хришћанских патријаршија и бискупија.

И та улога хришћанске цркве у првим, тамним вековима, наше средњевековне културе, мутна је и неодређена, јер скоро све до XII века наша историја мало зна и о том добу, као и о првим нашим владарима, династијама, краљевским породицама.

Најодређенија и најтрагичнија изгледа културна историја предака Словенаца у Средњем веку. Населивши се под Алпима, они су били покрштени патријаршијом аквилејском и бискупијом салцбуршком и посавском. То покрштавање вршено је, по предању, насилно и није протекло без крви и народне трагедије. Вршило га је немачко свештенство и црквени великодостојници латинског говора. Тако су до Словенаца, у тим првим вековима њиховог насељавања, допрли слаби таласи ломбардске културе, баварске архитектуре цркава и туђинског, латинског књижевства. Око 800 год. п. Хр. обухватише и њих „просветне тежње“ династије Карла Великог.

Ни мало ружичастије није било то доба за племена та у равнима дуж Дунава, у борби са дивљим и вероломним Аварима. Већ од VI века по Хр. племство и војинство тих племена пропада у борбама, преварено и издано од германских суседа.

Словенци су примање хришћанства и хришћанске просвећености платили страшним жртвама и у IX веку по Хр., изгубили коначно не само кнезове своје крви, више сталеже, него и плодније своје крајеве. У брдима, под снегом и чистом небесном, божанског врха Триглава, само је припрост наш народ остао.

Примањем првих знакова западне културе међу њима је отпочело и насељавање Немаца, са појавом манастира и првим манастирским добрима. У престоле бискупа и у црквене столове туђин заседа, Немац насељава прве градове и тржишта, у његовим су рукама латинске библиотеке и древни пергаменти. Као да ни трага нема, у то доба, словеначком писму и књижевном раду, словеначкој, средњевековној уметности. Школе се јављају прво по манастирима, али су оне, од почетка, далеко од народа, немачке и латинске. Снага словенска, у тим тешким временима, назире се још само у оно неколико народних речи које, при устоличењу на каменом престолу, на Госпосветском пољу, владар, туђинац, мора да изговара све до XIV века народу који се у своме сељачком, шареном, словенском руху око њега окупља. Тада, и то неколико речи, заувек, ућути. Почетак хришћанске и латинске просвете у тим крајевима, тако, била је права, народна трагедија.

Она племена словенска која су, међутим, динарске планине у Приморју поцепале и реке Драва и Сава и Купа и Врбас разделиле, помешана крволочним Аварима, сјединило је име Хрвата, пошто су порушили антички свет у тим крајевима. Стару своју веру та племена, и обичаје, сачуваше, изгледа, само у посавским пределима, све до IX века. Брзо су, међутим, ти древни преци Хрвата примирили се, поневши на себи, у Истри и Приморју, крст јадранских, латинских бискупија. Насељавање њино дуж морске обале извршено је под окриљем римске цркве. Хрватски кнезови, па затим и хрватски краљеви, заборавили су на босанске и посавске народне, крајеве и сву своју жудњу пренели су у Приморје, где су непрекидно радили на томе да добију раскошне, културне, туђинске градове од Византије и, доцније, од Папе и Венеције. Изгледа, међутим, да се код њих врло рано јавља тежња да у католичкој цркви чују словенски језик. Прву црквену организацију извршила је у тим крајевима, међу словенским елементом, аквилејска патријаршија и бискупија солинска.

Најприсније су са средњевековном, црквеном просветом дошле у додир оне словенске масе што су се спустиле у Маћедонију, у околину Солуна и у близину Цариграда.

Древни, племенски живот сачувао се, међутим, дуго, а свакако до VIII века по Хр. у провалијама планинским, дуж реке Дрине, Ибра, Таре и Пиве, на суватима Копаоника, међу Србима. Ти крајеви Балкана били су сасвим напуштени од Византинаца и византинска култура ишла је ту ни мало дубоко, само до војничких путева и грчких тврђава. То стање као да је трајало све до XII века.

Док је народна маса чувала древне обичаје и духовне особине, у тим брдским крајевима, источно од Неретве, са грчком културом долазили су у додир само виши, војнички сталежи који су често били царски најамници. Али ни западна, римска „просвећеност” није могла дубље продрети тада у наш народ, у земљама скоро пустим још, после хунских и аварских најезда.

Могло би се рећи да се просвећеност византинска јасније оцртава код Срба тек од XI века, кад се та племена спуштају у плодне долине Метохије и у скадарско приморје. У исто време ту јако утиче и латинска култура, кроз бискупије Скадра, Бара, Будве и Улциња.

У замршености тих питања, једно се чини извесно, а то је да су предање и легенда у историјским изворима сачували најбоље спомен прве изричито словенске културне епохе, у личности и раду Свете Браће Ћирила и Метода.

Из крајева око Охрида зрачи она словенска култура која је, прва, истински наша и блиска народу, пре епохе Немањића и легенде Саве просветитеља.

Та два словенска апостола и траг њиховог рада обухватају све крајеве где наш народ живи. Њина просвета ширена је, већ тада, на језику који је био разумљив свим нашим племенима. У њином родном граду Солуну као синови византинског официра, високог чина (можда пореклом и Словенина), Ћирило и Метод познавали су словенски језик и њихов програм рада близак је тадашњим народним, духовним потребама.

Њихова мисија, њихова патња коју су трпели од немачког свештенства у древној словенској кнежевини Моравској, јасно упућују на мишљење да је њина замисао била просвета помоћу једног словенског хришћанства. У њином раду несумњиво су основе словенске просвећености уопште. Ћирило је, по грчком, удесио слова словенска, а западну цркву одбила је од нас његова највећа идеја: народни језик у католичкој цркви. У том првом великом питању просветном нашег народа, цариградска црква одобравала нам је, јер је то било доба раскида са западном црквом и патријарх Константинопоља пристајао је да дозволи у цркви и језик других народа. Папа који је имао интернационалан црквени програм одупирао се нашем језику у цркви, пре свега као наследник Рима и његових институција.

Народу блиска, заиста наша, у то доба, била је дакле она просвета која се ширила, не са запада него са Балкана, где је словенска црква припитомљавала народ, саветовала владаре и, књигама и манастирима, књижевношћу и уметношћу, ширила словенску, средњевековну просвету, чијом је помоћу постао словен и азијски народ Болгара.

Неко време, изгледало је да ће то словенско хришћанство, византинске културе, пословенити и Мађаре, а дубоко продрети и у хрватске земље, где његов траг налазимо у архитектури и орнаменту раног доба хришћанства. Књижевност нижег, побожног свештенштва тзв. хрватских глагољаша једино је права, народна и словенска, културна епоха, у тим вековима, у Хрвата и Словенаца.

Латинска култура, и латинска просвета, из раскошних, приморских, градова и њиних богатих цркава била је као морска пена за наш народ на јадранским обалама. Свештенство је нашем народу тамо, у то доба, дрско довикивало: „ниједан прави син римске цркве не може да се радује кад, при олтару, чује словенски, варварски језик.“

Раскид између наших српских крајева, словенске цркве и наших хрватских земаља, латинске цркве и латинске културе, тако је почео. Наша најдубља народна несрећа. Том латинском црквом и просветом ти се наши крајеви привезаше уз средњевековну Мађарску, па после и уз Хабсбурге.

Да су католици глагољаши победили, једна би црква свакако била задобила и западне наше и источне крајеве и српска и хрватска средњевековна просвета стопила би се била у једно.

У старој и заборављеној, охридској просвећености, међутим, једино, створена је права, наша просвета, у српским земљама, животом и радом Светог Саве и Немањића. На основу словенске, средњевековне културе, која је од Шаре допрла до Кијева. Просвећеност у Словенаца, Хрвата, Чеха, Пољака добила је словенске црте тек доцније, у дугим и тешким народним борбама.

Ако се замисли просветна моћ коју би један јединствени језик код свих Словена, једна књижевност, исто писмо, могли имати, тек онда се да оценити трагика тог пропуштеног просветног момента у нашој прошлости. За Балкан, тај културни расцеп био је судбоносан, судбоносан за цео наш народ. Да је верско просветни рад Ћирила и Метода успео и обухватио све Словенство, ко зна, не би ли дух који данас Европом влада био други и узвишенији?

Тако се једино код Срба, у нашем Средњем веку, зачела велика словенска просветна нада и само код Срба сачуваше велики трагови сјајне, манастирске архитектуре, сликарства које данас проучава сва Европа, трагови, сем тога, једне широке материјалне културе, чији заштитници постадоше Немањићи, династија у сили и светлости својој тако изненадна, да је, за њене чланове, један наш писац нашао лепу реч: беху „као метеори”. Значај те ванредне, просветилачке епохе српске тим је виднији, што, баш у то доба, у словеначким земљама за наш народ влада потпуна тама, а у хрватским земљама, туђинска, приморска просвета, у сенци мача Мађарске, пропада.

Све до времена династије Немањића, и о нашим источним земљама многи историјски подаци дају само неповољну слику. Са просветног гледишта, и ти крајеви, у тами шума, изгледају пусти и дивљи, као да су само пролазне станице влашких сточара. За време крсташких ратова, међу оним странцима који су прошли кроз српске земље, ретко који налази добру реч за наш народ. И ако је схватљиво да ти непријатељи и пљачкаши, са пуно разлога, пишу неповољно о тим нашим прецима, не може се порицати да многи од тих података звуче као немила истина. „Срби су дивљи и разбојнички — каже један од хроничара крсташких, њина је земља брдовита, пуста, без путева.“ — „То је необуздан и необразован народ — пише, у исто доба, Вилхелм Тирски — само је храбар и ратоборан.“

Међутим, после историјске епохе Саве Просветитеља и династије Немањића, нико више од странаца који живљаху у српским земљама није писао тако.

За време Немањића, средњевековна Србија, и по просвећености својој, може да се пореди са другим, срећнијим државама европским. А први просветитељ међу њима је Свети Сава.

Као у некој митолошкој причи, на почетку те династије сја, кроз векове, и сад још, његов отац, велики жупан Немања. У народу је предање било да пре њега не беше ни државе, ни праве просвете. Тај велики жупан и сад још светли из таме као дивна, наша, балканска, манастирска фреска. Родитељ Светог Саве, он је прво грозни ратник који скупља земље и племена, сједињује их и обуздава. Он је велики државник, после тога, који не губи своју словенску душу, ни онда, кад је изведен пред Комнена са конопом око врата. Његова држава, силином којом само Словен уме да сањари и сања, лебди му пред очима и кад је водан, као варварин и роб, цариградским улицама. Виши главом од својих савременика, он је виши од њих и духом. Најпосле, крвави мач владара замењује православљем и монашком ризом, спустивши, издишући, седу своју главу на голи камен, у тишину надземаљског. Посредно, мада он скупља само српске земље и само српску државу ствара, допирући до Котора и Хума, он ипак, у далекој будућности, ради оно исто што је био светао сан и храватских глагољаша и за словенску реч брижних словеначких кметова.

Зачетник своје велике династије, Немања је крштен од калуђера католичких, а одлази да умре у манастиру православља, код сина. Поглед Немањића, тако, стишава два огромна таласа што се црни, у Средњем веку, склапају над главама нашег народа.

Ретки су подаци и о Немањићима, али се њино богатство може да наслути кад се чита спомен Немањиних изасланика цару Фридриху немачком, чак у Нирнберг. Доказују га и женидбени преговори његовог синовца, са меранским Андексима, чувеним, раскошним грофовима, чији је дом био прави врт романске и немачке културе. Доказује моћ те породице и женидба Стефана Немањића, прво принцезом, из Византа, ћерком цара, а затим унуком најсилнијег дужда из Венеције.

Као знамен, на почетку просветилачког рада, из тог доба, и данас још, блиста књига те династије, свакако само једна од безбројних, чувено еванђелије, писано за Мирослава, кнеза захумског, брата Немањиног. Еванђелије ванредних минијатура, иницијала из XII века, којим би се поносио сваки музеј на свету. Знамен првих Немањића, породице Светог Саве, породице мецена манастира, писаца и уметника, не само на Балкану, већ и у Италији и Византији.

Али још више, легенда Саве просветитеља.

Милош Црњански