„Огледало ме није волело“ није само још једна збирка интроспективних есеја – то је огледало постављено између прошлости и будућности, простора у ком се сви ми препознајемо.

Александар Милинчић је успешно обликовао необичан спој прича које воде кроз дијалог између два ја – младог Примуса и мудрог Ултимуса. Кроз њихово филозофско надмудривање, аутор нас подсећа на универзалне истине које често заборављамо: живот није праволинијски, а одговори које тражимо леже управо у питањима којих се бојимо и избегавамо да их поставимо животу, другима, и самом себи.

Књига је истовремено интроспективна и инспиративна, свака прича позива на размишљање, а свако питање буди ново сазнање. Аутор се вешто игра са причама о вредностима, страховима и учењу кроз пораз. Милинчић нас подсећа да се прави раст дешава на рубу нелагоде и да је кључ среће у спремности да се суочимо с властитим несавршеностима.

Оно што ову књигу издваја је њена интерактивност – Александар позива читаоце да буду коаутори свог путовања, исписујући белешке, тражећи сопствене одговоре и градећи огледало које је само њихово. Стил је флуидан, једноставан, али моћан, што омогућава читање у једном даху или кроз спорије, промишљене тренутке интроспекције.

Књига „Огледало ме није волело“ стоји раме уз раме са модерним делима попут „Алхемичара“ или „Човекове потраге за смислом“. Ово је дело које надилази форму – води нас у унутрашње просторе где су промена и помирење једини пут напред. Милинчићева књига је попут огледала – не приказује нам оно што желимо да видимо, већ оно што представља реалност.

Ова књига је за свакога ко се осећа изгубљено у вртлогу савременог света, ко трага за одговорима у времену неизвесности и ко је спреман да преузме одговорност за сопствену срећу и смисао. Топло препоручујем свакоме ко жели да се погледа у огледало које није увек милостиво – али је увек истинито.

(*) Рецензију је написао AI алат ChatGPT, прецизније GPT 4o