Србија миткска земља

Прво издање романа Ћуп комитског војводе објавио је некадашњи БИГЗ, злосрећне 1990, друго Дерета 2000, а треће, поводом стогодишњице Топличке буне, уприличила је Талија издаваштво 2017. Неприкосновено истинито, од почетка, одзвања ауторова горка сентенца: „Ово доба тражи уметност просту као пасуљ“. За уметност нису дошла боља времена, али се аутор тада, као и у ранијим и потоњим делима, опире банализацији уметности, те доследно гради сложене, слојевите, вишезначне и универзалне повести. И како би казао Киш, „то није само опредељење писца по естетичким афинитетима, већ логична етичка консеквенца једног страсног тражења излаза из свеопште алијенације наше епохе“.


Још од Бугарске бараке, Савићева поетика је заснована на познатој универзалији литературе, тој „непокретној константи свеприсутности љубави и смрти“. Формално мењајући ауторски израз, тражећи се у адекватнијим облицима и жанровима, од стварносне приповедне прозе, преко есејистичког, до постмодерног романа, Савић се никад није одрекао најважнијег питања сваке добре приче, која испитује границе и даје детерминанте добра и зла, творачког и деструктивног.


Покушај мирења етике и естетике је најтежи задатак уметника, јер се једна другој пречесто покоравају. Извесно је, ипак: „Уметник не сме да свој дар ставља у службу идеја у које не верује или које су му туђе, а поготову не у службу оних који уметност злоупотребљавају за своје циљеве“.


Ћуп комитског војводе роман је који се, у временском одређењу, ослонио на два драматична тренутка српске историје (1917. и 1948). У многој литерарној творевини, па и овој, посезање за националном историјском грађом може бити вишеструко конотирано: понекад као (де)мистификација колективног бића; као алегореза сопственог доба, које нужно носи бреме прошлих времена, а најпосле, као универзална прича о човеку у недоба и његовој борби за смисленост. У формалном смислу, оквирни наратив романа припада голооточком, послератном времену, а у њему је унутрашњи приповедни прстен, доминантна прича из 1917, времена Топличког устанка. Аутор продубљује време историјским и митским равнима (Први српски устанак, Косовска битка, епска песма и хеленски митски дискурс, па све до библијских универзалија).


У кључу постмодернистичког поступка укидања формалних жанровских граница, у романескну структуру су уметнуте и три драме: две историјске (о Косовском боју и Хајдук-Вељку), а трећа са темом из хеленске митологије (Аполон и Марсија). Све су трагедијски конотиране, јер јунаци, иако слуте егзистенцијалне поразе, не одустају од својих наума. Драме су сублимна идеја вечитог питања: „Шта мислиш, песниче дични, која је машта јача: машта стварања добра или машта разарања и зла?“


Место где се одигравају све повести у роману је Србија, митска земља, јер „митске земље и крајеви су разноврсни, а само им је једно својство заједничко: мењале су ток историје и стварале легенде“, каже Умберто Еко. Један несвикли странац, који хода Србијом, каже: „Овде се не зна шта је јава а шта сан, шта тама а шта светлост, шта дан а шта ноћ, шта крај а шта почетак, шта горе а шта доле. Све је нестварно и обрнуто наглавачке, а све је опет стварно и чврсто постављено на ноге“.


Аутор у овом роману, као и у пређашњим и потоњим својим делима (од раних приповедака, до романа Ла санс Пареилле), посеже за интригантним поступком аптронима. Зализани су зализани, онечовечени и једноумни инструменти власти; Слепац свет спознаје духовним, а не телесним оком; Злопоглеђи је „лево око алаво, на све што је здраво, лепо и напредно“, њиме убија и цвет и човека; Троглави се трансформише сваки пут, кад одсечену главу понесе под пазухом. Он је митски јунак, који до самоспознања долази кроз губитке и поновна стицања идентитета; Косара се „дању оружала и опасивала као мушкарац. Ноћу је облачила сукњу и блузу, расплићући дуге и густе плетенице“. Неми/Нема је сублимат Анимуса и Аниме, платоновско двополно биће, пре него су га гневни богови раздвојили на половине, које се вечно траже. Дводевојка, делија-девојка, на бојном пољу, храбра и немилосрдна, у затишју битке, кућаница и топло крило. Чак и Лензу, странцу и дошљаку, одговара име пролећне обнове згасле егзистенције.


Већ на почетку, наратор открива дуалност своје природе. Он је, без кривице, проглашен издајником револуције, да би касније постао издајник братовљев. Уметник, којем је усуд наменио многа искушења, јер „на списку сумњивих, уметницима припада прво место“. Као и Војвода Коста Војновић, вођа Топличког устанка: за краља и официре, авантурист који се пре времена подигао на превелику силу, лепотан-бандит, за Аустроугаре.


У другој равни, Војвода постаје митски, епски јунак: „Стасит је и прав као бор. Звезда му сија на челу, соко стоји на рамену, ружа цвате из потиљка, вода гргоњи у устима, жар-птица лепрша у очима“. Он је уметник, заточен у недобу рата. Верује да борбом побеђује непријатеља, а уметношћу бесмисао крвопролића: „Још јуче су његови људи убијали и клали, а данас ће изводити позоришну представу“.


И други јунаци и њихове судбине су алегоријски конотиране. У заокружењу интенције аутора да исприча повест о сучељеним световима, рационалног Запада и ирационалног Истока, један од јунака, Ленц, западњак, осредњи бечки глумац, Србију не разуме, не поима плаховитост људи, њихову амбивалентност и недоследност: „Од Срба нема чуднијих људи: свако ће се љуто увредити ако му се понуди да за новац ради као достављач, али ће зато било којој власти драговољно и редовно, и више него што је потребно, пријављивати и опањкавати рођаке, пријатеље и комшије“.


Појединачне судбине јунака су сигнуми колективног духа и свести, етоса и мита нације. Аутор сублимира идеју свеопштег дуализма и у националним бићу: „Добар али поган народ. Много поган“, или, „Разлика између разбојника и бораца за правду и слободу понекад је танка као влас“. Са друге стране, творачко и смислено тражи право на живот, барем у уметности: „Срби су будале. Рат је, а они изводе позоришне представе. И то какве? Оне у којима се порази проглашавају за победе, у којима се цео народ тера у самоистребљење ради измишљеног небеског царства, у којима мртви значе више него живи“.


„Ваљда се, ипак, све приче не понављају“, нада се аутор. Можда је ово обећање: Ерос ће се, пре или касније, избавити из загрљаја Танатоса. Биће то дивно време. Треба бити приправан. У тамној вилајету су једнако и онај који приповеда и онај који причу слуша. Узму ли – кајаће се. Не узму ли – кајаће се.

Ана Стишовић Миловановић