I - Изабрана дела Драгише Васића - Црвене магле - Карактер и менталитет једног поколења - 1903 - 500 страна

II - Изабрана дела Драгише Васића - Приповетке - 539 страна

III - Изабрана дела Драгише Васића - Два месеца у југословенском Сибиру - Утисци из Русије - Руске књжевне теме - 399 страна

IV - Изабрана дела Драгише Васића - Српске књижевне теме - Публицистички списи -  546 страна

Без обзира на политичко деловање и живот пун контраста, једним делом страствени либерал у периоду после Великог рата, што можемо закључити на основу његових ватрених уводника у листовима Прогрес и Република, као и по улози адвоката у одбрани комуниста оптужених за атентат на краља Александра Карађорђевића, и другим делом на основу улоге у Другом светском рату, заменика генерала Драже Михаиловића и уредника листова Слобода или смрт и Равна гора, Драгишу Васића пре свега треба посматрати као великог књижевника, уметника, путописца код кога не може ништа бити црно бело. Уметник је увек по дефиницији неуобичајен. „Способност уметника је да види оно што нико не види и само том својом спошобношћу он поражава друге“
„Српски Хемингвеј”, академик, ратник, публициста, познати београдски адвокат и велики српски књижевник Драгиша Васић, започиње своје књижевно стваралаштво у праскозорје Великог рата 1914. Задатак који је имао током Брегалничке битке, у чину поручника, био је да скупља мртве и рањене. Инспирисан погибијом омиљеног војника десетог пука, кога су звали Пацко, догађајем из Другог балканског рата тачније једне епизоде Брегалничке битке чији је и сам био учесник, исписује своју прву приповетку под насловом „Пацко“, коју шаље на конкурс „Политике“ за коју добија награду од жирија састављеног од величина као што су били Јован Скерлић, Исидора Секулић и Драгутин Костић.
Нашавши у магли на ничијој земљи безживотно тело бугарског подофицира, у затишју борбе Пацко поче да копа гроб, да сахрани непријатеља, као што би сахранио ма ког несрећника. Пошто се магла подигла, Бугари су из својих ровова, удаљених свега стотинак метара, угледавши Пацка како мирно побија крст отворили ватру. Пацко је пао мртав, грлећи управо пободени крст. Свакако мото приповетке може бити мисао Ла Рошфукоа „Савршена храброст показује се када човек без сведока чини оно што би био способан да чини пред целим светом“.
Даље књижевно стваралаштво прекида Велики рат. Од 1914. до 1918. Драгиша Васић учествује у борбама на Церу и положајима код Шапца, после којих прелази код Обреновца у Срем, учесник је и Колубарске битке, у пролеће 1915 заслужује другу златну медаљу за храброст Милош Обилић, и чин резервног капетана прве класе. 1915 учествује у одбрани Београда, повлачи се до Призрена, његова јединица пролази албанску голготу. Бива једном теже и више пута лакше рањен. Због знања француског добија задатак да заједно са француским морнарима искрца српску војску на Крф. По доласку у Солун ради у судском одељењу на солунском фронту. Крај рата затиче у чину капетана.
Већ 1919. године објављује своју прву књигу: „Карактер и менталитет једног покољења“. То дело је својеврстан наставак приповетке „Пацко“, у форми полемике са француским социологом и психологом Гиставом Ле Боном који је тврдио да су сви балкански народи варвари. Српско пробијање фронта и хрљење ка отаџбини за њега је представљало плод мржње, док је победе западних народа окарактерисао као узвишени чин. Ле Бон је доказивао да балканским народима мора владати „гвоздена рука“, налик на ону Османске царевине, која није испуштала „колац и батину“. У одговору Ле Бону, Васић се присетио и зиме 1916, дана када српски војници нису знали да ли су још увек живи или већ одавно ходају по паклу. Писао је о њима да би истакао дубину жртве коју је српски народ поднео. Она није била лака, није поднета са осмехом нити поносом. Нико од стотина хиљада страдалих није желео да умре. Слике незапамћене патње које у сећање призива Васић показују колико је једном „малом и варварском“ народу, важна слобода.
Истакао бих важност дела Карактер и менталитет једног поколења цитатом Јелице Зупанц : „Оно што је за нас најважније, ова књига, да смо је читали и расли уз њу, била би нам стална морална подршка у напору да нам се кризе не претварају у катастрофе, јер представља исповест, искрено искуство правог припадника елите, васпитаног и образованог за интелектуалца од ране младости који је веровао у моћ просвећености, у важност грађанских слобода, хуманистичких и демократских вредности – али, пре свега, онога који се не ставља изнад друштва, већ дели судбину заједнице. Он чак упозорава на опасност од безочности дела елите – њене себичности, богаћења, „пресићености“ и преувеличавања заслуга – која уместо да решава, кризе продубљује, при чему, обичан човек, осим што бива злоупотребљен, постаје предмет омаловажавања и подсмеха, још и кривац, уз погрдне етикете: гомила, руља, хорда, чопор.“
Из свих, нама познатих, дела овог врсног књижевног ствараоца, може се доћи до закључка, са којим би се историја сложила, да Срби никога нису мрзели, њих је обузимала само узајамна, међупартијска мржња, вештачки изазвана. Ми нисмо имали ни Наполеона, ни Виљема ИИ, са сновима о освајању света. Имали смо Карађорђа који када су му нудили новац, титуле и ордење, одговарао да то њему нема никакав значај, и да једва чека да Турци буду побеђени, па да се врати кући. Управо та мисао је водила српског сељака из Солуна. Жозеф Рајнах, кога Васић цитира, пише да је читава историја Срба у ствари борба за независност.
Од маја 1920. године Драгиша Васић, уз Светислава С. Протића, је био уредник независног политичког дневника „Прогрес“, чији је власник био Сима Пандуровић. Све доступне чланке „Прогреса“, аутора Драгише Васића, доносимо у последњој књизи овог издања изабраних дела Драгише Васића.
Публицистички рад, двадесетих година деветнаестога века, Драгише Васића оликује гласно незадовољство због социјалних неправди и угрожености српског народа, вапај за правдом.
„У највећим и најмучнијим данима Историје, овај народ је пружио врло много јунака и врло много издајица. Данас, после великих дана, постоји једна само јасна разлика, између оних који су се Отаџбини одужили и они што су је издали, у томе: што је издаја боље награђена од патриотизма.“
Драгишино деловање представља пример безупитног патриотизма, оданост према српском народу без обзира на партијске, личне интересе.
„Драгишу је првенствено интересовао човек и због њега друштво. И то најпре наш човек, наш друштвени живот и проблеми, толико тесно везани за српски национални, стално угрожени, интерес, за ствар отаџбине. Драгиша Васић је пре свега и изнад свега био патриота. Због тога је немогуће говорити о њему независно од догађаја из наше националне и политичке прошлости који су се одиграли за његова века.“
Посветио се заборављеним, тихим херојима и жртвама страдања. У име народа топличког краја, страдалом после Топличког устанка, посветио је пар чланака објављених у Прогресу.
„Ствар топличког устанка ми смо покренули под утисцима мучног сазнања о страшним патњама становништва Топлице и дубоко огорчени злочиначким нехатом владе за коју, изгледа, ово питање није постојало.”
Оштро је критиковао власт чланцима са насловима Немушта политика, Бацајте ордење, Незахвалност монархије... Велику је бригу за будућност свог народа изражавао у чланцима, Душа наше омладине, Наша средњошколска омладине, Шта старији очекују од омладине..., анализирајући „ментално одстојање између две генерације, ову дубоку и сурову душевну провалију између оцева и деце“
Прогрес је угашен августа 1920. године, а „по казни“ власти понова мобилишу Васића, тада резервног капетана и „бацају га” у планине на граници са Албанијом, где је беснео рат против албанских побуњеника, „качака“.
Ипак, Васић не одустаје, и одмах по повратку, без устезања, објављује записе о целој албанској побуни, најпре у листу Република (гласило Републиканске странке), а одмах потом 1921. године у књизи Два месеца у југословенском Сибиру. Револтиран односом Краљевине СХС (слање најгорих чиновника који су широкогрудо сарађивали са „качацима“) према Косову забележио је: – „И испружен на свом пољском кревету под шатором размишљам о тој несретној Арбанији, која је увек била и која ће још задуго остати наша гробница и наша срамота, та Арбанија, у којој сам три пута гледао страшна умирања и чија племена завађамо да би владали, наш хладни Сибир, који значи обетовану земљу за корумпиране чиновнике, што се отуд враћају пребогати и у коме сваког пролећа гину наши дивни војници и официри, наши млади мученици, несвесни заштитници пљачкаша и обманути браниоци злочинаца.” Реторичко питање које одзвања после читања овог дела гласи „Шта би било да дела Драгише Васића нису бачена у заборав у другој половини 20. века? Да ли би схватили на време, можда би предупредили понављање историје без овако фаталних последица?“
Исте године отпочиње и његова политичка каријера: ступио је у Републиканску странку и постао члан њеног Главног одбора.
Ово „упирање прстом“ у одлуке власти, подразумевало је да за Драгишу Васића више нема места у државној служби. Постао је адвокат и временом ће његова адвокатска канцеларија, која се налазила у центру Београда, преко пута „Лондона“, постати једна од најугледнијих. Канцеларију је држао заједно са још једним бунтовником, др Младеном Жујовићем, активним капетаном који је напустио војску из протеста што су у њу примљени бивши аустроугарски официри, и то са по чином више.
У друштво највећих писаца, доба између два рата, Васића сврстава већ његова прва збирка приповедака „Утуљена кандила“, објављена 1922. године. Објавио је још три књиге приповедака и један роман – „Црвене магле“, који спада у један од три најбоља српска антиратна романа прве половине 20. века, уз „Дневник о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског и „Сломљена крила“ Станислава Кракова.
„. . . Роман Црвене магле, није у ствари ништа друго до само један одломак онога општега ужаснога романа који смо сви преживели. . . Његови јунаци, Алексије Јуришић и Ђорђе Христић, су предмети на којима писац анализира психолошко стање читавог једног поколења. Ту је онај страшни осећај неправде трпљен тако оштро од свих оних који се у име отаџбине жртвују пред ружном стварношћу око њих, пред егоизмом несавесних, и оним гадним поштеђивањем горих на рачун бољих, које је толико пекло честите савести и које Јуришић формулише: ‚Одужују се једни исти и једни исти се не одужују’. . . Једна генерација између два времена и два погледа на свет. За нама, осећај према отаџбини, онакав какав су нам га предали наши дедови, ‚хајдуци, устаници, козари и кириџије‘. Пред нама једно нејасно буђење човека, једна крвава зора од некуд са Истока, црвене магле. Тај сукоб нагона и идеје, то завитлавање црвених магли нашим збуњеним духом је основни проблем овог романа. Драгиша Васић је умео да разуме своју генерацију и да осети сву њену немоћ да се откине из уза прошлости.“
Како запажа Слободан Јовановић, приповетке Драгише Васића „махом описују моралне последице рата“. Према мишљењу Бошка Новаковића рат је у делу Васића „више једна авет него стварност“ и да је Васић уместо рата „дао сенку рата, њено отровно и убилачко надношење над судбином људи“.
Урушени идеали, сестрин губитак части и оскрнављеност мајке, неверство жене, све је оно што представља последицу рата контраст према ономе што је било пре рата. То пре рата постаје идилчно време за ратника, време у којем је сањао, маштао и радио за лепшу будућност, али то сада више не постоји. Јунак приповетке У гостима, Никола Глишић, Прометеј наде, архетип онога после рата, чак и дели сопствену децу на предратну и послератну. Никола ће једино волети предратну ћерку, а „за оно друго двоје деце није много ни марио“. Кроз приповетку Светлана Васић наглашава бесмисленост постојања после рата. Јунак разочаран изгледом своје некадашње љубави „Ето, рекох, пљуну она сад на оно што је сад, а што некад није била“. По његовом мишљењу, боље је било за Светлану што је преминула и што ју је запамтио као љупку и нежну девојку.
Београд, један од главних јунака из позадине пре рата, је паланка. Послератни Београд захваљујући доласку становништа из свих крајева, постаје у многоме другачији град према пишчевом виђењу град тајкуна и корупције, који му није нимало близак. Град насељен преверантима, лихварима који су од паланке изградили немилосрдну машину, европски град. Васић повлачи паралелу између једне генерације која је из Београда ишла у рат и жртвовала све што је имала, и оне која је у град дошла без осећаја за заједнички инстерес, све те новине за њега су представљале неки таман свет који води у аутодеструкцију.
Мрзовоља бивших ратника да причају о рату још једна је од одлика приповедања Драгише Васића. Прећуткивање онога што им наноси бол својеврстна је особина књижевних јунака приповедака Пуковска застава, Исповести једног сметењака... Са жељом да потисну оно чега се стиде, промене у души човековој које ратом настају, стид увијен у нервну растројеност, грозничавост јунака. - „Не питај ме и не тражи од мене да ти описујем завршни моменат борбе, драги рођаче“ (Пуковска застава).
Опште место Васићеве прозе – женино неверство - тема је за разрешити у Исповести једног сметењака, када се поведе реч „...да жена коју волим, у моме одсуству, проводи време с другим...“ карактер указује на стид управо реченицом „Мрзи ме о томе да причам“ Неизречено је, па ипак указује на срамоту коју лик осећа што му вољену жену неко други грли. Жена као светла фигура јавља се само кроз два лика Васићеве прозе. Наташа, идеална вереница коју од Алексија Јуришића раздваја рат, из романа Црвене магле и Светлана из истоимене приповетке. Обе због ране смрти остају безгрешне у сећањима оних који су их волели. Својим страдањем прелазе у духовну сферу где постају недостижне.
Читајући приповетку У гостима закључићемо да ни мушкарци нису представљени непромењени. Нагони бришу сваку снагу воље и невоље рата мењају толико њихове карактере да дозвољавају себи да ступе у инцестне односе са својом снајом. Сумњива прича одаје да страх од блиске смрти појачава ратникову жељу да проживи оно мало времена – колико верује да му је остало – у банчењу, пијанству, коцкању, односима са женама.
Један од чланова делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, позване да се поводом десетогодишњице Октобарске револуције увери у „постигнућа“ комунизма, био је и Драгиша Васић. Што је видео и проживео у СССР-у забележио је и овековечио чланцима који су излазили је у листу Време после чега је чланке сакупио и објавио као књигу, посвећену скулптору и сапутнику на овом путу Сретену Стојановићу, Утисци из Русије 1928. године. У поглављу У стану црвеног официра Васић под утиском, пише о врло осетном раслојављању друштва у тадашњој Русији, о сигурности „диктатуре пролетеријата“, чврстој владавини и неумољивости оних који су на њеном челу, али и утучености код интелигенције.
Не смемо превидети, а да не поменемо и чувени Видовдански процес. Наиме 28. јуна 1921. године Спасоје Стејић, члан Комунистичке партије Југославије извршио је неуспели атентат на регента Александра Карађорђевића. Видовдански процес трајао је од 25. јануара до 23. фебруара 1922. године, а адвокат Спасоја Стејића био је Драгиша Васић. У последњој књизи ових изабраних дела доносимо Вам доступне чланке из листа Република о овом процесу, као и завршну реч Драгише Васића који је дао лик атентатора као пркосне и анархоиндивидуалистичке појаве. Адвокатски тим указивао је да суд не може као доказ узети признања дата под батинама у затвору „Главњача” и Управи града. – Господо судије, да су ови људи покварени и неваљали, како је то истакао тужилац, они данас не би седели овде на оптуженичким клупама, окружени бајонетима власти, него негде у топлим кан-целаријама, а многи од њих као инспектори и начелници за раскошним писаћим столовима. Имам утисак да је оптужницу писао какав војни иследник некакве коњичке дивизије који је саставио пете и мамузе и говори свом господару: „Сатрћу их, за вашу љубав, бога им комунистичког!” – рекао је адвокат Драгиша Васић. Председавајући судија је протестовао, а адвокати су истицали да је „правосуђе у овој земљи скандалозно”, да је „политика ушла у суд”. Спасоје Стејић осуђен је на смрт, а касније му је казна замењена с 20 година тешке тамнице.
Већина историчара претпоставља да се Драгиша Васић разишао се са социјалистима због националног питања.
После 1932. године Драгиша Васић престаје да пише. У разговору са Милошем Црњанским, за његов часопис „Идеје“, 1934. године, најпре се пожалио да нема времена за писање, а потом је открио да је прави разлог за то заправо његова превелика резигнираност и увређеност. Ипак, Васићевих десет књига остављају добок траг и због њих је, по позиву, постао академик Српске краљевске академије. Такође, био је један од уредника издавачке делатности Српске књижевне задруге.
Драгиша Васић 1937. године заједно са Слободаном Јовановићем оснива Српски културни клуб. Многи интелектуалци незадовољни неравноправним положајем Срба у југословенској држави, унутрашњим уређењем Краљевине Југославије, занемаривањем српског идентитета у корист југословенске нације и стварањем Бановине Хрватске, придружили су се СКК, међу којима су били: адвокат Никола Стојановић, Васа Чубриловић, Слободан Драшковић, Драгослав Страњаковић, Јустин Поповић, Живко Павловић, Љубомир Покорни, Владимир Ђорђевић, Владимир Ћоровић, Никола Вулић, Радослав Грујић, Гојко Грђић, Божа Марковић, Александар Белић, Русомир Јанковић, Данило Данић, Војислав Вујанац, Стеван Јаковљевић, Стеван Мољевић, Младен Жујовић, Властимир Петковић, Драгутин Бојовић, Војин Андрић, Сретен Стојановић, Марко Цар, Веселин Чајкановић и други.
СКК 1939. године покреће лист Српски глас под геслом Јако српство — јака Југославија, а на месту главног уредника бива постављен управо Драгиша Васић. У овим изабраним делима доносимо један чланак, из овог листа. Током приређивања није било могуће утврдити који чланци су написани из пера Драгише Васића, јер нема ни потписа именом и презименон, чак ни иницијалима.
Незадовољство владајућим режимом и посебно политиком кнеза Павла условили су подршку пучистима 27. марта 1941. Април 1941. затиче га у Пријепољу. Избегао је заробљавање и склонио се у Бању Трепча код Горњег Милановца. Чим је сазнао да је ту, пуковник Дража Михаиловић је послао људе да га доведу на Равну Гору. Одмах га је поставио за свог заменика, помоћника и политичког саветника. Васић добија овлашћење да оснује и једно саветодавно политичко тело, Централни национални комитет, коме постаје први председник. На Равну Гору ускоро позива и свог пријатеља и колегу др Младена Жујовића. Преко њих у покрет масовно ступа чланство Српског културног клуба, настављајући да се бори за своје идеје у новим условима. Када је ослобођен Горњи Милановац, 29. септембра 1941, Васић је постављен за главног уредника првог четничког листа, Слобода или смрт.
1943. године почиње да се штампа лист Равна Гора, као централно гласило покрета. Главни уредник првих осам бројева, а уједно и шеф Пропагандног одсека Врховне команде, био је Драгиша Васић. За Равну Гору писали су и британски пуковник Бејли, шеф савезничке војне мисије, а објављиване су и нове песме Јована Дучића, добијане преко радио станице. После Светосавског конгреса покренут је још један лист за који је писао Драгиша Васић, Уједињено српство. Такође је писао и за гласило Делиградског корпуса, Слобода или смрт.
У ковитлацу Другог светског рата, према сведочењима Јакше Ђелевића, Димитрија Ђорђевића, Звонка Вучковића, Ђуре Ђуровића, Драгиша Васић је саставио темељну историју Равне Горе која је прекуцана у само три примерка, под насловом Историја Устанка - Историја Равне Горе. Према сведочењу дактилографкиње Јелисавете Јеле Лазаревић, која је Васићу куцала рукопис, „Историја Равне горе” имала је око 900 страница. Како је изјавила, Васићев текст почињао је пропашћу старе Југославије и доласком Драже Михаиловића на Равну гору. Судбина ових рукописа је до дан данас остала непозната. Управо из тог разлога нисмо у могућности да ова целокупна, доступна дела Драгише Васића назвати сабраним делима.
Смрт Драгише Васића, остаје мистерија као и судбина његовог последњег дела, према опште прихваћеној теорији, после битке на Лијевче пољу удружене четничке снаге бивају поражене од снага ХОС, након пораза Васић бива одведен у Стару Градишку где је убијен.
Према свему судећи Драгиша Васић је с временом постао архетипски представник шумадијске, или, још уже, рудничке варијанте српског патриотизма, борбе за слободу и правду на темељу православних хришћанских вредности, у чијем се средишту налази одговорност и жртва према сопственом народу.
Оно што нам преостаје је да изучавамо постојећа дела Драгише Васића и да се надамо да ће се открити дело Историја Равне Горе.