У овом се раду готово на свакој страни сретамо с култом простог народа, а то је скуп свих церемонија, које он врши да му се жеља испуни. Чим се ко разболи одмах се око њега сви узнемире и почну помишљати шта му је наудило или ко је болест на њега упутио. Народ слути да су чаролије Богу неугодне, али нека само помогну, па ће се Бог лако умилостивити.
Народна машта рачуна и сујеверје у реалитет, отуда толике заблуде у раду и препреке за здрав смисао у животу, често с тешким последицама, али пошто је то садржина народне душе од памтивека до данас, а много тога и сад има, и код најцивилизованијих нација, вредно је све те еманације народне душе прикупити и по могућству ући у траг, какве су побуде народ на њих навеле и како им он одолева.
Народ тврдо верује да све мрачне невидљиве силе могу ватром одагнати: утваре, вештице, караконџуле, ђаволе итд. У Црној Гори старијих година лудог су везивали и шибали, приморавајући га мучењем да изговори ђаволска имена, оних нечастивих, који су у њему и свест му одузели. И чим он које име изговори, они га забележе на хартији и спале на ватри што пре, верујући да ће и нечастиви заједно изгорети. Тек после ове тортуре пусте га на молитву, па ако се тада не исцели, веле: нема му лека!
У Срба се најчешће налази да узрок какве болести долази од награисавања, да је на болест нагазио, да га је, ако је млад, неко урекао, да му је чињарица (учинилица, уријекалица) учинила, да му је што уврачано, па рецимо пожути и стално вене у образима итд. Зато се сличним правцем и лечи: да му се чини скину, узрок да се одбије, алосаност да мине... Одмах се у народној мистици тражи да се мађијом овладају зли дуси или да их у бајању одагнају речима, нпр. у Баточини уз кађење и бајање за разгоњење великог страха шаљу болест у Лелеј-гору, у крушевачком округу, другим поводом, кад град хоће да удари, упућује се у Татар-гору: где пас не лаје, где овца не блеји, где во не риче, где петао не кукуриче.
Овако шиљање болести у неврат при бајању да се демон отера, постојао је и у старој Индији где се зло симболским радњама упућивало у бог те пита какве удаљене крајеве.
Симпатетска лечења немају никакве стварне везе с лечењем, чак се некад изван болесника раде, да он о њима ни појма нема и опет се сви добру исходу надају. Споменућу да се код Срба највише користе симпатиским мађијама при рађању, где сличне побуде кореспондирају. Нпр. у крушевачком округу жена која тешко рађа, оде ноћу у њиву, где је ралица заноћила, па је сву развали — да јој се, санћим, тако крста растворе, па да се лакше породи. У овом последњем примеру сугестија је врло моћна, јер невољна жена поуздано се нада успеху и силну снагу повећа у напонима, што многој заиста и помогне да се породи, а не да на порођају умре. И за многе болести кад бајалица баје, благо гладећи и додирујући тело уз изговарање тајанствених речи да болест заварчи, опет некад и ту сугестија помогне. Гатањем се жели унапред да се отклони нека природна појава, па и у ту моћ народ верује, а гатањем се сузбијају и злонамерници.
Народ вели свака бољка иде на јазове, на мостове, на брвове, на гувна, на буњишта, на раскршћа, на кокошињце — зато тамо не иду ни људи ни стока у недоба. И дању с раскршћа нико неће бачену ствар ни новац узети, јер је све заврачано.
При свем том због нечијих грехова зараза ипак дође и кад наиђе помор одмах се народ да на посао да болештину заварчи.