Овде описане обичаје прикупио сам из варошице Жагубице и околних српских села: Јошанице, Вуковца, Милатовца, Суводола, Изварице и Рибара, која леже у срезу омољском, у округу пожаревачком, десно и лево од реке Млаве. Сва су ова села у непосредном додиру са селима чисто румунског елемента, те ми је требало доста и времена и пажње да издвојим чисто српске обичаје, који су, нарочито последњих година, и сувише измешани с обичајима румунског елемента. За седам година, колико сам провео у средини једног и другог елемента, ја сам имао прилике и времена, да ту неједнакост у обичајима тачно запазим и да издвојим само српске обичаје, прикупљајући их, наравно, увек од најстаријих људи и жена, који су свој живот провели махом на селу, и тако се сачували од утицаја туђинаца. 

Прикупљати народне обичаје није баш лак посао. Највеће тешкоће истичу се при сабирању народних лекарија, веровања, врачања, бајања и томе сличнога, јер све те ствари треба чути из уста самих баба, које их највише и знају, а оне су и сувише неискрене, неповерљиве и неприступачне. Оне те ствари сматрају као нешто тајанствено, свето, као нешто што је само њима дано да знају, па их стога и врло нерадо казују другоме, а нарочито страну и непознату човеку. 

Између обичаја варошице Жагубице и обичаја околних српских села има прилично разлике, почем је Жагубица насељена и румунским елементом. Уколико се обичаји извесних места разликују међу собом, назначио сам у самоме раду, где год је било потребно поменути, да је ово или оно специјално за једно или друго место.

При изради „Сталних обичаја преко године“ узео сам за основу: Календар за 1910. годину. Уз то свуда сам се старао, да прикупим обичаје из старијих времена, од којих су се неки, врло важни, сасвим изгубили и изумрли, тако да им данас међу млађим поколењима нема ни трага. Сваку ствар добро сам проверио и записао је тачно по казивању самих казивача. 

Да ова збирка обичаја буде што прегледнија и јаснија, имам да захвалим Етнографском Одбору Српске Краљевске Академије, који ми је послао упут за прикупљање обичаја и Г. др Тих. Р. Ђорђевићу, који ми је дао писмена обавештења за све нејасне ствари, на које сам у раду наилазио. 

Сава Мил. Милосављевић

У другој књизи „Обичаја Народа Српскога“ што их издаје Српска Краљевска Академија објавио сам „Грађу за српске народне обичаје из времена прве владе кнеза Милоша“, колико сам је дотле био нашао у деловодним протоколима и актима наше Државне архиве. Од тада сам прикупио још нешто грађе о обичајима тога времена, па је овде саопштавам. Само четири прилога (под бројевима II, X, XX и XXIII) у овој збирци нису из Државне архиве, већ из Архиве Зајечарског Суда. Њих увршћујем овде јер су из истога доба из кога су и прилози из Државне архиве. Испод сваког прилога означено је одакле је узет.

О грађи у овој збирци вреди исто што сам рекао и о оној првој. Напомињем само још то, да су прилози у овој збирци неки нови: „Богомоља против кише“, „Главар земље не сме излазити из земље“, „Дугови неодељених задругара“, „Задруга“, „Заклетва у манастиру“, „Заузимање земљишта“, „Казан дат на испек”, „Казна срамоћењем“, „Кметови жене кнеза“, „Миловање“, „Обележавање заузетог земљишта костима“, „Отмица туђих жена“, „Палалија“, „Продаја жене“, „Прошња“, „Развод брака пред турским судом“, „Свадбени дар Турцима“, „Убица плаћа обавезе место убијеног“, „Уљез“, остали су само потврда прилозима прве збирке: „Бежање од болести“, „Деоба Задруге“, „Избор игумана“, „Јемчење“, „Остављање деце пред црквом,“ , „Пуцање из пушака“, „Paскопавање вампира“. Два су прилога: „Јемчење“ и „Раскопавање вампира“ из румунских села у Округу Тимочком, али сам и њих унео овде, јер мислим да треба скупљати све обичаје са српских земаља. 

Штампајући у првој збирци прилог „Остављање деце пред црквом“ нисам био сигуран, да ли је обичај или случај. За то сам га и наштампао са резервом, ослањајући се једино на то што сам нашао да је било сличног обичаја и у средњевековној Француској, где су мајке, које нису могле чувати своју децу, ову остављале на улици, обично под црквеним тремом, па су их узимали они који су први наилазили. Моју резерву сматрао је као оправдану и рецензент „Грађе“ Г. Радослав М. Грујић. Међутим прилог није био случај већ обичај. Као што се из ове нове збирке (под бројем XVI) види на сличан начин као и у оној првој нађено је и једно дете „пред крагујевачком црквом“. Па не само то већ се у акту препоручује Совету да „сочини уредбу, како ће се у подобним случајевима с таковим нађеним децама, ради подраненија и издржанија њиног поступити“. 

О груписању грађе, о њезином пречишћавању од онога што са обичајима нема везе, о језику и правопису вреди и о грађи у овој збирци исто што сам рекао код оне прве. 

Тих. Р. Ђорђевић.