Карлајлов поглед на процес историје то је дизање до философије првобитног и обичног погледа на историју, да историју чине само људи који сијају на врховима друштва, они људи који се виде и чују у садашњости; да у њиховим делима и радњама и јесте сва историја друштава и народа. Дижући тај поглед до философије Карлајлова теорија историје почива на вери у људе које је провиђење послало на свет. Свака епоха има своје тежње, своје потребе, па и своје мане, што је све оличено у једном хероју. Обрћући свуд своје погледе на практично, на оно што задире у стварни живот, на оно што се види, он само у живим носиоцима идеја, у појединим великим личностима, и види цео процес историје човекове; по томе њега философска, апстрактна питања мало занимају; он не воли никакав систем философије; за њега су велике личности оваплоћени философски и историјски системи. Само су хероји позвани да управљају светом и да га воде путем напретка; свако друштво које воде осредњи људи мора се распасти. На тој идеји он оснива свој систем философије историје. У биографијама великих људи за њега је сва историја човечанства; њихове радње и дела, њихова веровања и мишљења јесу сав процес историје. Изнад њих нема ништа друго.

Тврдећи да је сва историја народа и човечанства у животима и радњама великих личности које долазе по одредби провиђења, без своје воље, несвесно, он у исто време признаје да су богови и пророци хероји прошлих времена, да је њих заједно с тим временима занавек нестало, и да се хероји неће више јављати међу људе у облику богова и пророка, него у модернијим, мање узвишеним, али доступнијим облицима — свештеника, песника, књижевника, краља. Тврдећи силну моћ времена и потребе у историји, он уједно нехотице тврди и то, да и хероји, као и све друго у историји, долазе само онда кад им је време и потреба за њих, и да их нестаје заједно с њиховим временима, у којима су постали, и кад је престала потреба ових или оних хероја. Дошавши дотле човеку који хоће да разуме историју намеће се потреба да разуме време, у коме су хероји извесног облика живели, да их из њихових времена разјасни и разуме, и да моћ провиђења које шиље хероје на свет, онда кад му се свиди, сведе на моћ времена и потребе, који и јесу највећи одредници свега процеса, свих радња и бивања у историји човечанства. Тако хероји добијају друкчије улоге у историји, него што им их Карлајл дели; они постају тако само изрази својих времена, одушке болова који притискују њихова друштва, народе и времена, гласна реч, коју милиони људских душа изговарају кроз њих; формуле којима се решавају потребе њихових времена; не дарови које провиђење шаље на земљу; кад му се свиди, него производи потребе и зрелог времена. Учинивши то њих нестаје заједно с њиховим временима и с потребама њихових времена; место њих јављају се други, потребнији, савременији.

Иако никад у обичном смислу популаран, ипак никоји новији писац није толико утицао на литературу, а можда и на цео духовни развитак своје отаџбине, као Карлајл, и у његовој све дубљој старости круг његових поштовалаца, који су духовно високо стајали, бивао је све већи.

Своје мисли о суштини историјског процеса, о улози поједине личности у њему, о идеалу друштвених односа и најбољем економском уређењу, — он је разбацао по разним својим делима, тако да је потребно прочитати сва његова дела, да би се правилно разумели његови основни погледи. Читајући само поједина дела, не би се могла добити целина без противречности.

Пошто је на свој начин обрадио мисли великих немачких духова, пошто је упознао Британце с великим производима немачке литературе, и тиме јој уздигао вредност и достојанство, то се и круг Немаца, његових поштовалаца, који је дуго био врло узан, све више шири, и његов утицај све више расте.

Да наведемо само неколико оцена Немаца о Карлајлу, „том пророку XIX столећа”. Гетеу је он био „морална сила првога реда”. Трајчке га назива јединим Британцем, који је Немачку потпуно разумео. Бизмарк га хвали да је он, онако исто као што је немачким песницима и мислиоцима отворио улаз у Енглеску, тако и „Немцима изнео њихова великог пруског краља у његову потпуном облику, као какав живи кип”. Фридрих Енгелс и други зову Карлајла „Немац—Енглез”. А Бусет вели о њему: „Још сад постао је Тома Карлајл признати духовни вођ једне групе људи, која није више мада, али која је скривена и ћути, — људи који можда не познају један другог, често још усамљени у својој околини, која их не разуме, али сви иду истим путем храброга рада и у истој нади на лепше дане, који више нису врло далеко”.

Б. Кнежевић