Налазећи се пак пред питањем који текст Хегелове логике одабрати и превести, нисмо се двоумили, већ настрану ставили уједно и тзв. малу и велику логику и усвојили средњу логику, која садржи не само најзрелији и најдубљи, него и релативно најјаснији израз Хегелове мисли, нарочито кад се он узме онако како је то нама изгледало да се мора учинити. Сам развој израза нове Хегелове логике, или тачније, дијалектике, наметао нам је овакву нашу одлуку. Јер, пишући 1812, 1813 и 1816 године своју тзв. велику логику, Логичку науку (Die Wissenschaft der Logik), у две опширне књиге, Објективну логику (наука о бићу и наука о суштини) и Субјективну логику (наука о појму), Хегел је још увек тражио и своје схватање и свој израз, те је ово дело нужно било препуно нејасности, неравнина и утрпаности, какво је остало чак и у издању из 1831 у којем је Хегел покушао да уклони ове порођајне мане свога првог дела о дијалектици. - С друге стране, кад је Хегел, увиђајући неопходност једног другог дела које би сажето али и оштро разговетно разложило све развојне моменте дијалектике, написао 1817. године своју малу логику под истим насловом: Логичка наука (Die Wissenschaft der Logik), у својим Основима енциклопедије филозофских наука, није он ни њоме могао бити задовољан. Постигао је додуше знатну разговетност у рашчлањавању и доказивању развоја појединих дијалектичких момената делећи своје излагање на многа поглавља, одељке, пододељке и чак параграфе, али је сам текст остао претерано сажет и апстрактан. Међутим, и оваква, мала Хегелова логика, има велику предност према великој не само својом јасношћу, него и тиме што, испуштајући највећи део дискусија већ застарелих доктрина Хегеловог времена. Отсечнија и снажнија обликом и изразом својим, мала Хегелова Дијалектика, је по садржини зрелија, јер долази после опширног главног дела које је носило у себи многе трагове истраживања па гдешто и лутања. - Али ова тзв. мала Хегелова логика неће остати малом: и умногоме апстрактна обогатиће се најконкретнијим и најубедљивијим разматрањима и примерима; и по свом садржају зрелија, она ће даље сазревати. У своја 43 семеста Хегел је у 22 семестра предавао дијалектику по овоме делу, приредио још два његова издања (1827. и 1830. године) и у овима додао многе примедбе које стоје скоро уз сваки параграф и моћно разјашњавају и развијају тешку професорову мисао, која је у додиру са младим духовима морала постајати покретнијуом, лакшом, провиднијом, млађом. Тако кроз ткање овог дела мајсторов танани аналитички скалпел и моћни и синтетички чекић прошли су 22 пута, и дјалектика је у њему добила своју филигранску прецизност, а оно се обимом својим удвостручило. Примедбама проширена и развијена, мала логика јесте она основа средње логике коју ће читалац наћи у првом делу ове књиге.- Међутим, са свим овим примедбама, које је Хегел додавао током својих предавања, живо ово дело, које се развијало истовремено наставничком и мислилачком праксом његовом, остаће притиснуто тешким Хегеловим пером. Тек посмртно издање овог дела, које су приредили најприснији Хегелови ученици, доносећи, поред нових Хегелових бележака и додатака, и све усмене коментаре учитељеве које су они брижљиво бележили, може да пружи пуну слику живе те Хегелове дијалектичке науке такве каква се она могла непосредно чути на Берлинском универзитету, живо развијана и предавана. Али ово издање далеко је већ обимом својим од оне мале логике која му стоји у основи, јер поред многих примедби и бележака које је Хегел својом руком исписао, и које су дело удвостручиле, ту је сад и жива Хегелова реч, ту су сад тумачења и додаци ((Erläuterungen und Zusätze), чине се књига још једном удвостручила, тако да, изваредно сажетога стила и збијеног текста на своје 454 странице, она се својом обухватношћу може потпуно мерити са тзв. великом логиком, која је, међутим остала далеко од њене зрелости и живе конкретности. Сад је јасно зашто нисмо узели ни тзв. малу нити велику, већ ову средњу Хегелову логику за основу ове књиге.