Превод: Краљ Петар I Карађорђевић

Џон Стјуарт Мил - О слободи прев. Краљ Петар I Карађорђевић

„Сваком човеку је последњи и највиши циљ да што више и складније развије своје снаге у њиховој личној особини, а услови којима ће то постићи јесу: слобода рада и разноликост положаја.“

Овим цитатом Вилхелма Хумболта, Џон Стјуарт Мил почиње једно од својих „најгласнијих“ дела, књигу са називом „О слободи“. Интересантна је чињеница да је ово дело превео тадашњи кнежевић, Петар И Карађорђевић. Важно је истаћи то да је ово дело на тадашњег кнежевића остварило велики утицај, да би, када је постао краљ, Петар I на место апсолутизма успоставио уставност и парламентаризам, бивајући свестан важности узгоја слободе и толеранције и чињенице да се демократија гради на дужи период, у виду укорењене традиције.

Основно начело овог дела гласи: „У друштву је свако одговоран за своје понашање само утолико уколико се то и других тиче. У ономе што се њега самог тиче, свако је самосталан, правно неограничен. Свако је сам свој господар над самим собом, над својим телом и над својом душом.“ Дакле, овде је ствар јасна – границе друштва, подразумевајући под истим и државу и свакодневне људе који нас окружују, треба да задиру само у оне сфере нашег понашања које се њих самих тичу. Остало је у искључивој слободи појединца и неприкосновено је пред било каквим покушајем притиска. Он вели да су „Многобројни они који неко понашање, које се њима не допада, сматрају личном увредом баш као што је то сматрао и онај верски предводник који је, кад су га окривљавали због тога што не поштује религозне осећаје других људи, одговорио да држећи се своје опаке вере, они вређају његове осећаје“. Као што видимо, ово се итекако сукобљава са основним Миловим начелом, да су овакви ставови лична ствар појединца, као што је лична ствар појединца и неки материјални предмет који поседује, те било какво одузимање права на тај предмет представља крађу коју прати кривична санкција. Дакле, какви год ставови појединца били и како год он неумесно и неразумно живео, његови ближњи не смеју да му сметају у томе, ако он не чини другима штету, јер свако је чувар свог сопственог телесног, душевног и умног здравља и, како сам Мил каже, човечанство више добија кад сваког пушта да живи како му је воља, него када сваког присиљава да живи према вољи других. Међутим „Онај ко је још увек у таквом стању да о њему морају други да се старају, таквоме је потребна заштита и против своје радње и против онога што му споља прети.“ Као што видимо, Мил је ипак свестан стања да су деца табула раса и да им је потребно дати одређену основу. Он на рачун тога говори да је „Морални злочин и према злосрећном детету и према друштву – изродити децу, а не старати се за храну, која им није нужна само за тело, већ и за душу којој је потребно васпитање ,и, ако родитељи не испуне ову дужност, онда је држава дужна да је испуни о трошку родитеља.“ Међутим, он на ово гледа као на нужно зло, јер се противи било каквом васпитању већег броја деце према одређеном калупу, јер би свака власт тежила да децу васпита на начин подобан за остварење тираније.

„Али кад човек стаса, тада је његова личност у таквом стању да има право да тумачи искуство и да се њиме користи по својој вољи. Сама његова личност мора да открије онај део познатог искуства који доиста приличи њеним околностима и њеном значају“