Број страна:

I - 392

II - 298

Рад сам да у две три речи кажем историју ове историје. Историци, који су се до најновијег времена бавили српском историјом, изрицали су врло неповољан суд о деспоту Ђурђу Бранковићу. Од како је учени Дубровчанин Мавро Орбин у XѴІІ веку изрекао, да је Ђурађ Бранковић непостојан и неверан, та се црта прилепила његовоме карактеру и не одвајаше се од њега све до сада. Наш први историк, многозаслужни Јован Рајић истина се труди да оно, што се чини да је непостојанство Ђурђеве политике, објасни тешким положајем Србије између Турске и Угарске. Али тек и он изреком каже: „Еже невјерства и вјероломства от Мауроурбина деспоту сему приписуомаго касаетсја, отрешти сја не может; многажди бо и Турком и Унгаром данују врјеру нарушал”. (Ј. Рајић, Историја Сербов, III, 241).

Најновији историк српског народа, г. Мајков изрекао је још далеко оштрији суд. Он вели о Ђурђу:

„Будући бесавестан, немиран, претворица и оклијевало, које све показује властелина оног времена, није могао учинити ништа; много се трудио али залуду; што је год почињао, није му ишло од руке јер је кварио оклијевањем, а наглошћу y неврјеме навлачио је на себе гњев и освету оба сусједа Маџара и Турака. То се види и у приватној радњи његовој. Тијем је са свим друкчији од Стефана. Један бијаше сувише вјеран непријатељу хришћанском и слободу земље своје даде само да надвлада свога личног супарника и да посведочи лажну или боље рећи саможиву дужност поданичку; други једнако вараше свакога и немаше потпоре за сложну радњу против општег непријатеља” (Историја српскога народа, 2-го издање, 1351. Има томе више времена, — још док је моје познавање Ђурђевог доба било врло површно, — осећао сам некако тамно да ова карактеристика не носи на себи печат истинитости. И историја других народа и сами су времени догађаји у нашој отаџбини доводили су ме често на мисао, да се оскудица политичког успеха Ђурђевог не може никако узети као несумњив доказ бесавесности и превртљивости па ни неспособ­ности његове. У животу народа има периода у којима јавни морал и политичка свест тако ниско стоје, да је једном бесавесном себичњаку много лакше да до извесних, и ако привремених, успеха дође него савесном каквом државнику и патриота. Није ретко бивало да и сама историја, не испитујући већ само просто прихватајући вештачки створена и светином радо примана мишљења, помаже само да се одржава заблуда, која себичњаке уздиже као велике родољубе, а на праве се родољубе каменом баца. Ђурађ Бранковић је могао бити један од најсавршенијих карактера и један од најспособнијих владалаца, па опет да се услед сустицаја свакојаких неприлика о њему створи мнење, да је и ружан карактер и неспособан државник.

Осим тога чинило ми се да у карактеристици Ђурђевој, каква нам се до сада давала, има психолошких неследствености, да она није природна и да по томе на сву прилику није истинита. Мајков на пр. одсудно осуђује морални карактер Ђурђа као приватна човека а у неку руку брани га као „владаоца и државна човека”. Мој инстинкат и моје позитивно знање буне се да верују да један истински рђав човек, један човек без чистих, узвишених и и идеалних покрета срца, може бити у истини велики владалац и велики државни човек.

Сумњао сам у истинитост оне карактеристике и с тога, што сам опазио да се она оснива на подацима, — и не толико на стварним подацима о несумљивим фактима, већ на личноме мишљењу — специфично католичких и маџарских писаца, који су јако у искушењу били да о Ђурђу Бранковићу с непријатељском тенденцијом пишу.

Желио сам да се самосталним проучавањем извора уверим шта је истина што се Ђурђева карактера тиче.

Богат историјски материјал архиве ватиканске, млетачке, дубровачке, бечке, као и других архива Италије и Угарске, у колико је до сада предан дав­ности трудом једнога Рајналда, Тајнера. Фејера Миклошића, Симе Љубића, Ј. П. Шафарика, Меда Пуцића, В. Макушева и др. давао ми је користи, које не само наш у ревности ненадмашни Рајић није имао, него које ни у новије време ни сам г. Мајков имао није.

Оригиналне кореспонденције и званичне листине из Ђурђева доба, као и казивања сувременика и познаника Ђурђевих, дала су ми не незнатан број појединости, ко је су бацале нове светлости не само на карактер његов, него и на карактер и радњу српског народа онога доба, и у опште на сувремено друштво европско.

Пошав да тражим истину о карактеру једног човека ја сам изашао на једну тачку, са које се није само тај карактер видео, већ са које се видела и херојска борба једног племенитог народа у приликама велике трагичности.

Мојим истраживањима дошао сам до савршеног убеђења, да историја до данас не само да је чинила неправду Ђурђу Бранковићу, него да ни српском народу правду чинила није. Дошао сам до уверења, да је карактер Ђурђев у великим и главним и суштаственим цртама својим: чист, племенит и поштовања достојан, и да је тако исто и карактер ондашњег народа српског племенит и поштовања достојан. Њихова је судбина тако чврсто спојена, да није ни мало чудо, што ова моја историја Ђурђа Бранковића ни је друго, већ историја Србије његовога доба.

Ја сам се трудио да проникнем у што већи број појединости онога доба, да их прикупим у њихову природну целину, да их сложим у њихову првашњу хармонију или и дисхармонију, да објасним прави њихов смисао и да дадем, кол и ко то за сада може бити, живу и истиниту слику ондашње радње српскога двора и српскога народа. Неће ме ни мало зачудити ако се дубљом критиком и новим материјалом, који се још буде изнео, нађе да по гдекоје појединости ваља исправити. Волим да се надам, да ћy и сам доживети, да ово моје дело у другом издању, ако Бог да, у појединостима допуним, могућним начином и исправим. Али сам убеђен да се главне и велике линије ове историјске зграде у својој основи и у своме карактеру тако подударају с истином, да се олако пореметити неће.

Имам да додам, да сам ја до резултата, какви су у овоме делу изложени, дошао мојим самосталним испитивањем извора, пре него што сам се познао с делом Др. Фр. Рачкога „Одношаји српских деспота и доселица наспрам круни и краљевини хрватској и угарској г. 1426—1503” (Књижевник, ИИ, 476 — 480), и са студијом Емила Чакре „Ђурађ Смедеревац и жена му Јерина” (Даница за 1867). Обрадовао сам се кад сам видео да је такав научењак, какав је високо поштовани председник југословенске академије наука, на толико година пре мене одношај срп­ских деспота према Угарској изнео у оној светлости, у којој је и сам нађох. Чакрина карактеристика Ђурђа и Јерине тако је пуна духа и тако пуна истините светлости, да ја у интересу српске књижевности само жалити могу, што његово перо ни је написало целу историју Ђурђеву, већ је оставило перу моме.

У осталом може бити да целину резултата мојих истраживања не бих на јавност износио, да ме на то није охрабрио пријем, који нађоше моји први чланци, што их мој пријатељ Владан Ђорђевић у својој „Отаџбини” год. 1875 наштампа. На сваки начин дело ово у овом облику не би угледало света, да га се задужбина Чупићева прихватила није. За то, ако ко од читалаца у њему нађе каквог новог обавештења, нове поуке, можда и извора за патритски понос, нека са захвалношћу помене Чупићеву задужбину.

1 Маја 1880 год.

у Београду.

Чедомиљ Мијатовић