Неке теме никада не пронађу свог писца. Боравећи на теренском истраживању у Топлици, још као дипломирани историчар „срели” смо се са темом, којом стицајем околности нисмо стигли да се бавимо у оноликој мери колико смо сматрали да је потребно. Тада, јула 1988. године, први пут смо чули причу о Роси Пантић, жени чији је живот по много чему подсећао на сценарио неког узбудљивог филма. С том разликом што то није био филм, него стварни живот. По много чему потресан, оставио је јак утисак на нас.
Касније смо у магистарском раду описали део живота Росе Пантић, који је провела као борац у Топличком устанку. Прерађен и допуњен текст тезе објављен је као монографија („Жене у Топличком устанку 1917. године”, Београад 1996). У предговору смо нагласили да је улога жена у једином устанку „иза фронтова” „дотакнута”фрагментарно па тиме и остала на периферији инстересовања српске историографије. Управо због тога, сматрали смо да научни интерес налаже да се на основу расположивих старијих и посебно нових историјских извора представе разнолике врсте помоћи и подршке жена четницима и устаницима, објасне њихови односи и прикажу немерљива страдања припадница нежнијег пола у току устанка и по његовом окончању. Тиме би се могао оценити њихов учинак у овом историјском дочађају.
У нашој националној историографији је мало радова посвећено женама у периоду нововековне српске историје. То подједнако важи како за супруге српских владара тако и за становнице градова и села. Истраживања политичке и војне историје али и традиционални поглед на свет патријархалног друштва, није остављао простора за обраду „женских” тема. Без обзира на то што је женски „посао” био очување и неговање основних вредности српског друштва: породица, рађање и подизање деце, васпитање младих генерација, очување куће.
У књизи која је у читаочевим рукама описан је живот који је трајао 54. године. Роса Пантић, девојачко Смиљковић, рођена је 1891. а убијена 1945. године. Сав свој живот је провела на селу. Била је домаћица и бавила се земљорадњом. Њен живот је изменио Први светски рат. По Другом светском рату се, са завршетком ратних операција и стварањем нове револуционарне власти, окончао и живот Росе Пантић. Тако је ова жена прешла пут од хероја у Топличком устанку до „народног непријатеља”. Била је сеоска девојка, супруга, борац и херој у Топличком устанку, мајка и домаћица у сталном послу и обавезама. Живот је окончала као мноштво људи којима је комунистичка власт одузела кућу, имање и потом их физички ликвидирала.
Иза Росе Пантић су остале две ћерке – Вукена Цветковић и Јелена Чимбуровић. Старија ћерка Вукена, која је живела у Куршумлији, умрла је 2006. године. Јелена Чимбуровић живи у Блацу. Неколико пута нас је љубазно примила и причала о својој мајци. У почетку су ти разговори били кратки и јасно показивали да нема поверења. „Била су таква времена”, рећи ће касније. У животу је много пропатила због родитеља и није веровала непознатим особама. А онда се временом „отворила” и сваки пут је њена прича била дужа и са новим детаљима. Госпођи Јелени дугујемо неизмерну захвалност за податке које нам је дала о животу своје мајке у Другом светском рату. Поготову зато што те податке нисмо могли пронаћи у изворима и литератури. Поред усмених разговора које смо више пута водиле, госпођа Чимбуровић понудила нам је скромне остатке из некада богатог породичног албума, фотографије које су „преживеле” владавину комуниста. Она нам је дозволила да те фотографије преснимимо и сада ће, објављивањем у овој књизи, постати доступне јавности.
Ова књига је утемељена на разноврсним историјским изворима. Историјски извори првог реда се највећим делом налазе у фондовима архива у Београду (Архив Војно-историјског института и Архив Србије) и Прокупљу (Историјски музеј Топлице). Историјски извори првог и другог реда су до сада били једним делом (непотпуно) коришћени, али има и новооткривених. Друга врста историјских извора - наративни, настали су као резултат посебних истраживања и прикупљања аутора овог рада. Драгоцене податке пронашли смо у личној заоставштини у приватном поседу Јелене Чимбуровић.
Пишући ову књигу желели смо да на примеру једне жене, Росе Пантић, прикажемо судбину жене у ратовима. Рат доноси смрт, убиства, разарања, пљачку, и друге немиле појаве које промене људски живот из основа. У рату људи често показују издржљивост, храброст и снагу коју у мирнодопским условима можда не би ни испољили. Жене, припаднице слабијег пола су у ратовима страдале, патиле, многе изгубиле своје најмилије. И њихов живот се мењао, добијале су нове обавезе које су дотле обављали мушкарци, радиле све да би сачувале породицу, кућу и имање. Ово је једна од прича о тим женама.
Књига је настала као резултат истраживања на пројекту Министарства за просвету и науку Од универзалних царстава ка националним државама. Друштвене и политичке промене у Србији и на Балкану (Ев. бр. 177030)