речи. . . „одох међу људе“, које су у роману једна лична потврда, један прелом, једно морално решење и победа, осветљене су изузетном светлошћу психолошком. Та светлост каже у овом случају: људи су на фронту, у рову, борци; ови други, ван фронта, нижи су, несравњено, и мањи. Значи ли то, одмах, да је роман г. Ђурића једна идеализација рата? Али не, није. Али није ни протест.

...

Својим романом, уз једну доста оскудну, свакидашњу грађу, г. Ђурић је обухватио много чинилаца, знатних по њиховој психолошкој вредности, довољних да буду обрађивани посебно. Ево: једна психологија рата, рова, живота и покрета у њему, са сазнањима о човекољубивим струјама које протичу кроз крв ратника; једна психологија позадине, са атмосфером моралне трулежи и физичке накарадности; једна псхологија, најзад, личности које долазе са фронта кући и, носећи у себи страшну и хаотичну визију немани под чијим ударцима се ломе животи као крисгална стаклена зрна, не могу да поново утврде равнотежу односа између онога што је прошло и онога што је сад. Ремарк је те чиниоце и те психологије одвојио: пластичну и стравичну слику фронта, са свима питањима која се роје из те основе, развијајући се од наивна одушевљења младића појених романтичним пићима прошлости до онога хуманитета људи који су очистили себе од многих излишних заблуда, ту слику је писац развио у роману На западу ништа ново. А психологију ратника враћених у колосек грађанскога живота, у коме их тишти незбациви терет ратних виђења, Ремарк је рашчлањавао у Повратку. Слична раздвајања предмета и психологија чинили су и други писци рата и о рату, страни и наши: Доржелес, Рен, Ролан, Крлежа, Црњански, Краков и други. Драгиша Васић је, у Црвеним маглама, згуснуо неколико таквих психолошких чинилаца, али није успео да своме роману да ону уметничку сугестивност која диже до знатног ступња поједине његове приповетке (У гостима, Ресимић добошар). И г. Ђурић је учинио такво згушњавање, психолошко и ментално, у своме роману. Он га је, међутим, временски ограничио: то су догађања само једне године. Но то ограничавање је, у ствари, засецање у суштаствени израз једнога стања и временско ограничење не спречава и пуноћу, обухватност тога израза.

У своме роману г. Ђурић не прави никакву „историју“; то је, по основној намени, пре свега, један „ратни дневник“, као што се каже у поднатпису. Дневник, са неколико запажања битних као плод доживљености, Такво је једно запажање, на пример:

„А кад свану дан и танка измзглица пође Дунавом, нестаде ноћних утвара и привиђања. Дан је заблистао светао и радостан. Смејало се сунце накострешеним људима, који нису умели да уживају светлост Божјег дана, већ вребали један другога и чекали час да се искрве. Сад је изгледало неверица да је почео рат и да су сви ти људи, остављени и наоружани, због тако гадног посла били посакривани по врбацима. Топла вода мамила је уморне и знојаве људе да бацају све са себе и да се голи, весели и са неуздржаваним смехом баце и праћакну по њеним дубинама; да ови с ове и с оне стране пруже једни другима руке и у то светлао летње јутро осете радост младог живота, који им је Бог штедро подарио.”

Бошко Новаковић

Биографија

Александар Д. Ђурић рођен је 01.03.1891. године у Пожаревцу од оца Димитрија, трговца и мајке Пауне, домаћице. Основну школу (тада четворогодишњу) и гимназију (тада осмогодишњу) похађао је у Пожаревцу. После положене матуре 1909. године одлази у Београд и уписује Правни факултет.

Као студент, пријављује се добровољно у војску и учествује у балканским ратовима 1912-1913, а затим, и у Првом светском рату 1914-1918. Тешко је рањен 1914. на Мачковом камену, на Дрини. Тек опорављен од рана, поново је у војним редовима, прелази са војском Албанију и стиже на грчко острво Крф. У то време на Крфу се врши одабир наших официра за упућивање у Русију, да прихватају добровољце, који су из аустроугарске војске прелазили на српску страну. Он се добровољно пријављује и бива одабран за ту мисију. Од августа 1916. до фебруара 1918. борави у Русији као командир српске добровољачке чете. После Октобарске револуције, као командир чете у Првој југословенској дивизији, путује са војском на исток, јер је таква опција једино била могућа, возом, преко Сибира до Манџурије, затим  бродом око  Индије и Цејлона,  преко Суеца и Средоземног мора до Грчке, где учествује у пробоју Солунског фронта 1918. године са својом дивизијом.