Сретен Ристић, Развитак владалачке власти у српском народу, поглавље Шта нам сада треба

Ослободивши један део некадашњих земаља српских и уредивши га унеколико, у народном духу, позвани смо, да тежимо за ослобођењем и присаједињењем и осталих крајева српских. Шта нам вреди и што српски говоре и што српске обичаје гаје, кад с’ туђином у блиски додир и културне везе долазе, а од нас се одрођавају, и још само хришћанима називају.
У тој тежњи прошлост нам налаже, да се чувамо од свега што нам је некад шкодило,и да не чинимо оно, о чему смо се уверили да код нас не може опстати.
Избегавајући присне и опасне односе са моћним страним државама, које српским земљама ривалишу, и којима потпуно српско јединство и оснажење не иде у рачун, те гледе да нас макар економским путем онемогуће у извршењу наших намера, требало би да све радимо, једино уздајући се у се и потпомажући у свим српским крајевима српску свест, којој под страним утецајима предстоји помрачење. Не уздајмо се у туђу помоћ ни у туђу заштиту.
„У свету, брале, љубави нема,“ — рекао је наш песник.
У политичком свету још мање. У њему нема братства, нема пријатељства, нема поклона, нема милости. У политичком свету одлучују интереси. Сведок нам је историја целога света, свију народа, и векова.
Нико није никад никоме за љубав ништа учинио а без рачуна за садашњост или будућност.
И нико то није више, теже и брже искусио, но што је то искусила наша отаџбина.
Верујмо у нашу сопствену снагу!!
А ми смемо и можемо веровати у снагу народа нашег који, такорећи, својим голим шакама и грудима извојевава славне победе; који без школе и књига изненади свет, европски културни свет, са узорима поезије јунаштва, поезије љубави, поезије душе и срца људског.
Ми смемо и можемо веровати у снагу народа нашег, кога учени син великог Француског народа поставља за пример и углед својим земљацима после њиховог страдања и пораза 1870 - 71 год.
„Нека би Бог дао да овај пример једног маленог, но јуначког (српског) народа распали у нама (Французима) онај огањ, који је слави одвео наше старе”. (Сен-Рене —Таљандија — Србија у XIX веку:
Не, ми верујемо у Србију за Србију!.
Тога ради, прека би потреба била да се употребе све силе, па да се по неослобођеним крајевима подижу српске школе и да се ма уколико обнови српска црквена управа у Пећи, из које је патријархова столица на грдну штету српску однета у Карловце.
У могућноме споразуму са интересованим балканским народима треба радити на отрзању српских покрајина од труле турске царевине.
Турска је толерантна.
Радити се може (треба само погледати шта Бугари по Турској чине — а она ништа.)
Балканским народима данас прети онаква опасност, каква им је некад претила од Турске. Место једне Турске, данас на њих се стреме две силе: Аустрија и Русија. Оне хоће да смрсе конце њиховог политичког, па и етнографког и националног живота и независности. Додуше ниједна неће моћи дуго опстати и ако успе — све ће устати против освојиоца, јер владати дунавском долином значи владати европским народима. А то је немогуће. Француска и Енглеска пазе на сујету Аустрије и Русије. Али се оне могу договорити па балканске земље поделити као што су се некад и договарале. Зато балкански народи морају бити опрезни.
Балкански народи пре свега морају срушити тиранство у турској држави и извојевати слободу у којој ће свако племе по својој вери и на свој начин моћи живети.
Ако би им за то требало помоћи са стране не треба да је траже ни од Русије ни од Аустрије, но у оном просвећеном и хуманом осећању народа, које вазда симпатише народима потиштеним, а нарочито у оној револуционарној струји која је из Француске пошла противу сваког насиља, неправде и тиранства ма где оно било.
Без тога балканским народима нема спаса. Они не само што имају да се боре противу злурадих и ласкавих непријатеља са стране, него и против Турске, која не да, да се од ње живе отрже парче по парче њених поли- тичких тековина што је од балканских народа отела. Та борба у толико је тежа што непрестано морају да презају једна од друге. Заједничка патња, што су је сви балкански народи претрпели од Турске, треба да их приближи и споји за заједнички рад и одбрану. Све теже за повратком некадашњег бољитка. Ради тога бољитка треба да се и сад друже онако, како су се некад дружиле, кад су се изасланици из балканских покрајина састајали код Црногорског владике на договор о заједничком раду.
А на том удружењу треба саме да раде. Турска и силе, које би хтеле Турску да замене, неће никад пристати да се Турска царевина на саме балканске народе подели. Оне ће у случају опасности за се, војевати и за одбрану целокупне Турске царевине. Зато се сами балкански народи морају споразумети, како ће је, као једини, прави, наследници, поделити, па и како ће после пред суревњивом Европом стати на браник тога свога наследства.
Ми нисмо баш слаби, јер слаботињу нико не гледа, још мање га се боји, а нама су сметали и сметају да не постанемо своја — Краљевина.
Ми нисмо ни без творалачке снаге, сведок нам је историја турске, аустриска и руска. Ми смо тим државама у доба потиштености и заборава дали највеће војсковође, највеће снаге и умове, а то нам доказује да ћемо ми једном подићи зграду уједињеног Српства.
Прошлост нека нас крепи, нека нам улева поуздања, нека нас руководи: да задахнути њом, ношени идејом будућности; одважно, без обзира на туђинска ровења и на домаћа сплеткарења; у пркос зловољи туђинаца и кратковидости, слабодушју и малоумљу појединих домаћих синова, — идемо оним стазама; којима је Велики Краљ извео Србију на висину сопствене, независне Краљевине!
Први је услов за то, да владалац има потпуно одрешене руке бар у погледу војске и спољне политике.
Србија ништа успети неће и са најслободоумнијим уставом у садашњим приликама, али ће добити све ако буде имала што већу и што бољу војску.
Источно питање неће решавати, нити поједине делове Турске узимати она држава, која буде имала слободоумнији устав, већ она, која своје потраживање подупре са што више бајонета.
Штедити, дакле, на војсци, издајство је.
Ону ману што се у народ увукла, и која прети да му главе дође, а то је багателисање власти, жеља да се свему туторише треба искоренити.
Само кад се постигне бар приближно уједињење Српства, може се мислити и на уређење државе на демократском основу, а дотле треба радити.
Будемо ли ми и остале балканске државе зазирали од рачунског пријатељства великих страних држава, нећемо моћи очувати своју народност и слободу; с тога ваља нам се поуздати једино у своју снагу.
Чувајмо се Аустрије чувајмо се и Русије!