Академик Јован Цвијић, у својој беседи за члана Академије наука, генерала Јована Мишковића истиче да је „вероватно најобразованији официр свога времена“. Служећи се турским, грчким, немачким, француским, руским, млетачким и домаћим изворима, генерал, начелник ђенералштаба Јован Мишковић обрадио је најзначајнију и најпознатију али не и најјаснију историјску тему, Косовску битку. Детаљно и рационално проучавајући и доводећи у питање сваки извор, аутор, расветљује свако питање овог мрачног догађаја.
Коме Србину, било великом или малом, није позната знаменита битка Косовска? Она је одлучила судбину Српскога народа за пет векова унапред. Она је сахранила српску државу и српску слободу. Од ње почео је Србин да робује и да тугује; од боја Косовскога почео је српски народ тужне песме да пева и своју судбину да оплакује, али и своје јунаке да слави и своју храброст да цени. Косовска битка чувена је била и остала у свој Европи; она је тада отворила очи и папама и Угрима, јер су они тек после ње осетили праву опасност од Турака. Битку Косовску помињу скоро сви европски историци, али је не цене са првога гледишта, и не дају јој ону важност и значај коју она доиста и заслужује. На Косову борило се Хришћанство са Мухамеданством, крст са полумесецом, питома Европа са фанатичком Азијом, — а не само Србија са Отоманијом. Косовска битка, не само по крвавој и јуначкој борби, која се у њој водила; по последицама, које су иза ње настале; него и по томе, што су оба врховна заповедника, — оба владаоца на бојишту погинула, можда је једина у ратној светској историји. Она је решавала: или останак Турака у Европи, или даљи опстанак српске државе; обоје није могло и даље једно поред другог да постоји. Кад ужасни оркан узбурка сиње море и бесни вали почну грувати о тврду обалу: или се ломе таласи о чврсту стену, или се руши обала. Огромна отоманска лавина свалила се је са азијских планина у Европу, рушећи пред собом све препоне на које је наилазила; српска држава била је на томе путу снажна брана, о коју је лавина грунула са свом снагом, или да је сруши, или да се раздроби. То је био природан процес историјских догађаја, који се није могао никако да мимоиђе. — Због тога, што је битка Косовска такав важан историјски догађај, писали су, о њој многи писци и историци разних народа, и то: Од Турака: Нешри, Сеадедин, Садудин, Мурат Драгоман и Идрис Бидлиси, историци; Од Грка: Јован Дука, Ђорђе Франца и Лаоник Халкокондила, историци; Од Немаца и Француза: Хамер, Цинкајзен, Енгел, Густ. Ал. Гебхарди, Диканж, Левенклав и Докза у њиховим историјама Турака. Каузлер у војној историји, а Ј. Хан у својим путописима; Од Руса и Словена: Константин философ, Мајков у историји, Гиљфердинг и Бенедикт Курипешић у путописима, а Безсонов у књижевној расправи; Од Срба и Хрвата: Михајло Константиновић из Островице; Феликс Петанчић у путопису, Мавро Орбини, Јаков Лукарић и Лудвик Туберо (Цревић) историци дубровчани; деспот Ђ. Бранковић (кроника); Јован Рајић, Данило Медаковић и Милован Видаковић, историци; Фр. Рачки и Арним Павић (историјски и књижевно), Василије Суботић (философско-критичка расматрања), Ђорђе Малетић (историјско-критички опис), А. Т. Брлић (превод турских извора) Стојан Новаковић, Никола Крстић, Чеда Мијатовић, Петрановић и Станоје Бошковић (стари списи, критика и описи); Милош Милојевић (народна предања); и осим свега тога српске народне песме и летописи о бици Косовској. Али од свију списа о овоме догађају најважнија су ова два: Кнез Лазар од И. Руварца архимандрита, и Вук Бранковић од Љуб. Ковачевића професора. Оба су се појавила у прошлој години, дакле најновија су дела, али и најпотпунија. Овим двема историјским расправама има да се захвали, што данас о бици косовској можемо да говоримо са довољно поузданости. — Историци и писци, дакле, разне врсте и народа, писали су о овом знаменитом историјском догађају европскоме, — о бици Косовској, али је то уопште, а за нас војнике још и посебице, недовољно. Српски народ испевао је читаву тужну епопеју о крвавоме боју косовскоме, испричао је на разне начине ово своје велико али и жалосно дело, ну то је не само доста нејасно, него и непоуздано. Па кад цео народ пева и осећа оно, што се пре 500 година догодило, зар може нас, српске војнике, потомке оних славних витезова, што онако јуначки жртвоваше свој живот „за веру и отаџбину”, зар може, велим, нас не занимати у највећим појединостима та крвава истина, али славни догађај у нашој историји, те да се не запитамо: Шта је и како је било? Да ли је морало тако да буде? и Да ли је могло и требало другачије да буде? Та су ме питања вазда руководила, кадгод сам помишљао на битку Косовску. — Сваки је историјски догађај последица извесних узрока, који су га изазвали. Истраживањем ових узрока, упознавањем са моторима, који су разне догађаје покренули, може да се суди: зашто се шта у историји догодило, и да ли је могло и другачије да буде? Да може да се правилно суди о Косовској бици, треба много што шта знати и разумети, па тек онда моћи ће се и правилна оцена о њој изрећи. Стога се и ја у овој студији нисам ограничио на саму Косовску битку, него сам укратко изложио и све оно, што је њој претходило, и што с њоме у вези стоји; стога сам претресао све факторе, који су на њено решење упливали, па тек после приступио и њеном претресу, па и самој њеној оцени. Толико, ради обавештења овога што следује.