Наше дело, у својим разлагањима, почиње, дакле, са овим добом, са Св. Андрејском скупштином, у којој има водећу улогу нова, домородачка интелигенција са династичним елементим из народа, противио улогама ранијих времена, када је придошла интелигенција са антидинастичним елементима учествовала у променама од 1839. и 1842.
Већ ови, довде изнесени моменти показују, колико је пуна промена периода од 1804. и 1815. до 1858. године. Историја Србије у 19. веку, тако је испуњена знатним и бурним догађајима, да су се за њих — поред домаћих писаца — заинтересовали и знатни страни писци, али поглавито за устанке и догађаје из прве половине 19. века.
Од домаћих писаца, знаменити Вук Ст. Караџић, као писмен савременик оба устанка, оставио је историјску грађу, којом се нарочито користио Леополд Ранке, при писању свога дела „Србија и Турска у 19. веку”, као што се и и српским изворима за своје дело „Србија и Русија” служио Нил Попов, нарочито за своју завршну књигу „Србија после Париског мира”, радећи је по записима Јеврема Грујића.
Као домаћи историк у правом смислу речи, истиче се др Мих. Гавриловић, својим монументалним делом „Милош Обреновић”. Већ само ово име казује, које доба обухвата ово дело. Од осталих писаца, Милан Ђ. Милићевић у своме „Поменику” сачувао је у биографијама, од заборава један херојски нараштај из оба устанка, коме дугујемо за васкрс Србије. Но ове биографије знаменитих људи у Србији, обухватају исте све до краја 19. века.
Доба, од момента где је стао историк „Милоша Обреновића” (подразумевајући ту и IV свеску још нештампану), па до године 1858. нема, углавном, своје потпуне историје, све и да је поред обалих ранијих писаца, Јов. Ристић у својим студијама о „Олигархији” и њеној владавини, говорио о догађајима и људима тога доба, па и о доцнијима (све до 1872. год.); но он је то чинио поглавито са гледишта „спољашњих одношаја Србије”, а у три књиге тога назива. Историјска обрада доба од 1838. до 1858. пуна је празнина, и у погледу историје тога доба важи у свему оно, што је у предговору својега знатог дела „Уставобранитељи и њихова влада од 1838—1858” разложио Слободан Јовановић. Иако сам писац овога важног дела не даје истоме пун значај политичке историје доба на које се оно односи, „Уставобранитељи” дају врло јасну слику о носиоцима власти и њиховој владавини, тако, да се „Уставобранитељи” могу сматрати као продужење наше историје после „Милоша Обреновића”. Већим својим делом, овај се спис бави нарочито свим оним, што је претходило знаменитој Светоандрејској скупштини; а самим најглавнијим чином ове скупштине (сменом династија) врло опширно и детаљно.
И где „Уставобранитељи” свршују, наше дело почиње и даље наставља, као Политичка Историја Србије у другој половини 19. века, у времену од 1858. па до 1903. године. У самом моменту, када је ово наше дело било такорећи на прагу штампарије, појавило се и друго одлично дело проф. Слободана Јовановића: „Друга влада Милоша и Михаила” (1858-1868), које је наставак „Уставобранитеља”. Сам га писац назива својим продужењем „Уставне историје”, отпочете у „Уставобранитељима”. Но и ово ново дело пуно је чисто историјских момената, да је само собом довољно за разумевање овог важног доба од 1858. до 1868.
Та је обилност материјала и тачност историјских опсервација тако пуна да је свака страна његова једна лепа и жива слика како о догађајима и установама, тако и о полит. личностима тога важног одсека наше историје. Њиме је писац, ушав у једну необрађену област, за пуну деценију испунио једну озбиљну празнину наше историјске литературе, о којој смо празнини и ми напред говорили, и која је дала повод почетку и постанку и овога нашег дела. Тако је овим нашим делом обухваћено време од пуних четрдесет и пет година; а то је, почев од 1804. до 1903, половина дотадашњег укупног јавног живота Србије. За то време, од скоро половине столећа, сменила су се у Србији три активна политичка нараштаја, од којих је први и најстарији (од 1858. до 1878) већ сав изумро; други се веома проредио и близу је такође своме нестанку; док једва трећи, као најмлађи, у нешто већем броју живих представника и политички активних људи, још постоји.
По себи је разумљиво, да са нестанком савременика, нестаје и живих извора о догађајима дотичнога доба. Иако историја не похита, да догађаје за времена утврди, и они постепено бледе и прелазе у заборав. Стога се скоро сваког дана може приметити, како се у нас о многим догађајима и политичким личностима и из недалеке прошлости, често говори са пуно непознавања и још мање тачности.
И како је велики и важан део живота Србије, који пада у другу половину 19. века!
Настао је, после 1858. године, нов, бујан унутрашњи живот Србије, обележен огромним променама. Промене су ове захватале цео наш народ и његову судбу. При свем том, за сада имамо само неколико одличних монографија, којима су предмет поједини владаоци (нпр. краљ Милан), поједине политичке личности и поједини изоловани догађаји. Али за све ово велико доба, Србија нема своје Политичке Историје, а најмање је има у целини и потребној потпуности.
Стога се та празнина има попунити; а доиста, има и чиме!
Четири владаоца: кнежеви Милош и Михаило (оба за своје „друге владе“); краљеви: Милан и Александар; два Намесништва, кнежевско и краљевско, стајали су на челу државе за време од скоро половине столећа.
У томе времену — поред многих других догађаја — било је: три уставне промене, три рата и једна буна, неколико државних удара, сваковрсних акција и контраакција, с престола, у скупштинама, у слободној политичкој утакмици, која је тако често носила карактер огорчене борбе, — све то сасвима својим последицама, које нису остајале без деструктивног дејства на људе и одношаје.
Поред владалаца, у свима овим догађајима и променама, учествовали су и многи политички људи, појединце и у организованим политичким странкама. Карактеристика модерног политичког живота, противно старим, ауторативним временима и јесте у томе: да се у њему појављује много учесника. Већ само увођење модерног парламентарног система у Србији, после доношења првог Устава, доноси собом читаве војске политичких личности, које се, у току времена, смењују на јавној позорници.
Од године 1858, политичке странке, поред раније династичке, добијају и чисто начелну црту. Тако се и борбе приврженика сваке од њих, које су некада биле често крваве, а увек сурове и безобзирне, постепено ублажавају и огледају се не толико у борби личности, колико у борби начела и разних политичких праваца. При свем том, борбе странака у Србији, у времену којим се бави ово дело, нису увек биле ни тако питоме, пошто су странке у Србији, махом морале водити своје борбе на два фронта: према владаоцима и међу собом. Ове борбе странака проткивају целу историју друге половине 19. века, у којима странке дају тако поучне и живе илустрације и о самима себи и о догађајима везанима за њих, на шта је, кроз цело ово дело нарочита пажња обраћена. О свакој се од домаћих странака у овом делу говори сразмерно времену, за које су дотичне странке и њихове вође били носиоци догађаја.
Сви су се ови политички чиниоци — и владаоци и државници и политичке странке — сусретали на једном великом форуму: Народним Скупштинама, великим и ванредним. Стога је Народним Скупштинама, а кроза сво време од 45 година, поклоњена нарочита пажња у овом делу. Политичко-партијски састав и рад сваке од њих, анализиран је, пропраћен и оцењен, увек у вези са великим државним и политичким догађајима, који су скупштинама претходили, у њима се одигравали или после настајали. Скупштине народне, које се погрешно сматрају као ефемерне појаве, биле су кроз дуго ово доба од близу 50 година. Центри политичких акција, раскрснице политичких струја, оличеннх у људима: једнима, који су стајали на управи земље, и другима, које је народ, према сваком добу и савременом свхватању, бирао и слао у Скупштине.
Народне скупштине биле су типичне, свака за своје доба, и, често пута, имају само заједничко име — „Скупштине” док су, упоређене међусобом, и према савременим струјама, биле веома разнолике.
Низ Народних Скупштина овога доба, почиње Светоандрејском скупштином, која у многим носи суверени карактер, дајући сама себи и мимо владаоца свој „Закон о Народној Скупштини”, не допуштајући тим законом ни саму појаву министара у својој средини, и састајући се сваке године, и сама, у законом одређени дан. Скупштине, за владе кнеза Михаила деградиране су ускоро по ступању његовом на престо, на ступањ простог изјављивача „жеља и потреба народних” док је законодавна власт дефинитивно остала на Држ. Савету, све до Устава од 1869. Ове су Скупштине, које су се састајале тек сваке треће године, саслушавале „извештаје правитељства” — као у акционарским скуповима — о раду појединих министара у његовом делокругу, за минуле три године, без права на приговоре, још мање критику рада владинога.
Скупштине, после доношења Устава од 1869, добијају потпуну савремену организацију, која је била у Србији посве нова. Са Скупштином од 1870, првом редовном после новога Устава, почиње тек јавност претреса и дебатовања у парламенту, пошто су претходне скупштине од 1858. радиле при затвореним вратима. Скупштине из доба прве владе кнеза Милоша до Светоандрејске, махом су држане под ведрим небом. Последња тога рода, она из 1848. године, једина која је одржана за време „Уставобранитеља”, одржана је такође „на рудини под врбама” у Крагујевцу, и носи назив „Петровска”. На име, све Скупштине до Устава од 1869. носе називе по празницима, када су сазване, и с тим именима улазе у историју. Тек, после Устава од 1869, и даље, Скупштине су обележене увек годинама, за које се бирају, сазивају и раде. Ово неколико напомена већ довољно показују сву разноликост Скупштина кроз разна доба. У току овога дела читалац ће моћи изближе сазнати те разлике и пратити развој Скупштина у Србији кроз све њихоне фазе.
Исто тако ће читалац, кроз цео низ Скупштина у Србији, моћи видети и развој политичких идеја и државног законодавства. У томе су правцу од великог интереса и предлози, чији су покретачи, у разна времена, сами посланици, нарочито почев од Св. Андрејске Скупштине, па до устава од 1869. Предлози су ови врло разнолики, кад кад су примитивни, или су увек искрено мишљени и потичу из неке опште потребе. У самом овом делу наићи ће читалац на мноштво оваквих предлога, по свима правцима државног живота.
Једном речи, кроз Народне скупштине се манифестује постепена еволуција политичке свести у Србији, као држави сељачког порекла и првобитног „Милошевског” уређења, до у времена, кад су људи од науке и парламентарног искуства постали политичке вође, а установе државне све се више приближавале модерном схватању и облику. Но запостављеност ранијих Нар. Скупштина, до доношења Устава од 1869, ни уколико не сведочи и о каквој инфериорности „скупштинара”, како су се некада звали народни посланици, чија је марљивост у вршењу дужности била изван свакога прекора, како у погледу схватања саме посланичке дужности, тако и у личном присуствовању пословима скупштинским. За немање кворума у скупштинама ранијих времена, наша парламентарна историја не зна. За све то наћи ће читалац података у току овога дела.
Време, тај огромни чинилац у социјалном и политичком развоју човечанства и појединих народа, јавља се и у Србији као фактор. У Србији су као етапе тога развоја биле, у прво време, разне буне, доцније, поред пресудних закона, који су садржавали какву напредну или назадну реформу, у првом реду и државни Устави иако не свакад у прогресивном смислу и у нормалном доношењу тих Устава. Разни државни удари и други судбоносни политички преломи, пресецали су континуитет у развоју и враћали зачете правце и струје насално назад. Али је те људске поступке, не једном, корегирала логика догађаја, и доводила до сувравења, разне, велике и мале виновнике поремећаја правног поретка и правилног развоја политичког и државног живота у Србији.
Све је то, до крајњих узрока и најдаљих последица, брижљиво разрађено у делу, које пружамо читаоцима.
Иако ово дело почиње са Светоандрејском скупштином, а то ће рећи са повратком династије Обреновића, династички разлог није био меродаван за постојање овога дела, ни његово извођење.
О владаоцима се у овоме делу говори, уколико су они, сваки у своје време, били, по свом преважном положају, велики политички чиниоци, и утицали на судбу земље, кад у добром, кад у лошем смислу, кад као једини чинилац са превлашћу, кад опет делећи свој утицај па државне послове са другим чиниоцима, као што су политички људи и политичке странке. Али та је деоба права и дужности у држави ишла веома споро. Колико је времена требало само да прође до разбистравања појмова, о подели три врховне власти: законодавне, извршне и судске, и да носиоци сваке од ових власти не закорачава у круг које друге. Око тога је, у суштини, и вођена сва борба, док су владаоци или враћани у свој круг, који је, уосталом, био увек велики, или су и сами подлегали судби, каква је за свакога од њих, нажалост, кроз сву новију историју везана.
Бацајући поглед на целину доба од 1858. до 1903. године, може се с разлогом рећи: да је прва половина његова ипак мирнија, сталнија и има свој континуитет. Иако у гдекојим појединостима разни поступци „озго” умногоме одступају од жељеног правца, сваки је савременик ипак знао на чему је. То је било доба кад кад спорог, али постепеног напредовања и јачања идеје о држави, и њеним задацима, упоредо са развићем законодавства. То је уједно и бујно доба еманциповања од вековне турске превласти, са изразитом тежњом ка слободи, како грађанској, тако и националној. Стога је ово доба дало своје ресултате и изнутра и споља. У њему је Србија у истини „стала на своје ноге” и од вазалне, постала независна држава у колу осталих, народа и држава.
Друга пак половина овога укупног доба, нарочито од године 1880, постаје све бурнија и поремећај равнотеже политичких сила у самој земљи не једном долази до озбиљних размера. Лични мотиви све више потискују државне, и одношаји се често заоштравају до политике пркоса и до отворених судара. Догађаји се крећу у оштрим преломима, час с тежиштем „горе”, час са отпором „доле”, и сваки се континуитет губи. Државна управа, у својим врховима, постаје извор изненађења, што даље то више, а Народне скупштине арене међусобне борбе. Ово је стање тако и толико испретурано, да се њиме баве све три последње књиге овога дела, док је за прву половину овога доба, тачно за исто трајање времена, довољна била само ова књига I са малим прелазом у књигу II. Како је и могло бити, а да се најпосле све ово не сврши једном катастрофом, као што је она у 1903. години?!
Томе су, и једном и другом стању, израз промене влада и министара. И док су те промене у првој половини времена сразмерно ређе, а сталност државних постављених принципа већа, у другој половини све то ишчезава, и све се при крају оличава у у оној парадоксалној изреци: да је сталности било само у несталности. Политички људи свих признатих странака, не изузимајући ни самих Краљевских намесника, падали су једни за другима, често у читавим јатима, трошени и немилице сатаривани у овим вечним ломовима, да су скоро сви били пре за жаљење но за оптуживање.
У ово су дело унете и све те различне промене, свака на свом месту, са указивањем на узроке тих промена, кроз скоро педесет година. Само ређање личности на јавној политичкој позорници даје један велики низ имена, и заслужних и мање заслужних политичких људи; једних, који су доиста правили историју свога народа, и других, за које важи она реч, по којој су многи мислили да гурају, док су у ствари били они гурани, да, брзо истрошени, буду одбачени и другима, по ћудљивости момента, буду замењени.
У овом је делу оживљен читав један свет, којега је нестало. И из развалина, како се најмлађем нараштају магловито представљају догађаји из прошлости, васпостављен је сав комплекс тих догађаја. Пратећи их, читалац ће се при томе срести и са знатним државницима, са великим мислиоцима, одличичним родољубима, бујним представницима национално одушевљене омладине и једним свесно патриотским нараштајем. А разуме се, наићи ће на понешто и противно томе, као код свих доба и владавина, где и личне амбиције, уска себичност, слабост као и охолост и фанатичка заслепљеност, не мање опредељују дела људске, нарочито у области политике, где је размак страсти највише могућ и где се под плаштом истицања виших разлога и виших интереса, спроводе најгрубља осигурања посебних, личних прохтева и интереса, уколико је стање, у коме се живи и ради, више или мање болесно.
Тако ће сваки безпристрастан оцењивач догађаја и људи из наше прошлости, моћи створити критеријум, по коме ће о њима донети свој правилан суд. Само се тако једино и може одредити права мера заслуга и права мера одговорности оних, који су Србију водили, кад са више, кад са мање среће, разумевања, родољубља и присебности.
Један од главних задатака, које је писац овога дела себи поставио, био је, стога, тај: да се изнесе што више података о сваком историјском догађају и свакој политичкој личности. Стога се, при изради овога дела, писац нарочито и трудио, да очува и истакне прави карактер свакога доба, свакога владаоца, државника, сваке скупштине и њених првака и других политичких људи, као и целих политичких странака.
То је постигнуто тиме, што су у дело унесени разни и опширни државни акти, који говоре о догађајима или се догађаји њима стављају у покрет, у миру и у рату, у реформном покрету, као и у реакцији, чега је такође било много и често у овоме добу.
За оцену и самих владалаца и политичких људи свију категорија, унесени су њихови напори, беседе, речи, напади и одбране, увек изражене њиховим властитим тоном и начином. И у политичким свету, као и у животу уопште, сваки сам себе приказује најбоље.
Наглашена је напред важност политичких партија; а овде ћемо, даље, нагласити и важност партијских листова разног доба и признатих великих странака. Кроз своје су листове све странке говориле отвореније, па дакле и истинитије о сваком догађају, у коме су оне успевале, или патиле, или бивале потискиване, до уништења. У анонимним партијско-политичким изјавама, а после разних политичких обрта, увек се више и одређеније могло рећи, но у потписаним обзнанама партијских управа и вођа, над којима је често висио Дамоклов мач гоњења и осуда за то. У овом ће делу наћи читалац на стотине таквих података, који су праве „моментфотографије” за своје доба, догађај или личност. На потребним местима има података и из стране журналистике, који бацају светлост на наше унутрашње одношаје. Што се, често, из опортониама или иначе, није могло казати кроз листове у земљи, нашло је израза кроз листове на страни.
То је све допринело знатном увећању овога дела, али и његовој потпуности. То ће, као аутентичан материјал најбоље омогућити историјску анализу, и историку и читаоцу свих следећих времена, дати праву слику дотичног доба и људи. Рефлексије писаца нужне су без сумње; али су оне без факата нејасне и за оцену ствари недовољне и њима се сама факта не могу заменити ни искључити.
Дело ово: „Политичка Историја Србије” препуно је верних историјских факата и података. Сва су та факта логично везана и цело се дело презентира, као једна идејно везана целина, у ономе, како је замишљено и изведено. Тако је из свих тих елемената постала једна целина знатног историјског садржаја, која ће, надамо се, оправдати и пишчеву жељу, да та целина буде корисна читаоцу, а нарочито онима у нашој држави, који су мање познати са историјом Србије, као и будућим нараштајима.
Ниједан аутор историјских дела, ма како ова опширна била, не може тврдити, да се у његовом делу налази све, што се у ком добу догодило. Али, и амбиција и дужност сваког савесног писца мора бити: да је све, што се у његовом делу налази, истинито. Јављаће се, у току времена, и нови подаци, нарочито у страним дипломатским актима и архивама у облику извештаја страних дипломата о догађајима и људима у Србији. Тиме ће бити осветљени многи моменти и утврђена многа историјска факта, до сада мање позната или још недовољно објашњена. Без сумње, да ће за последње две деценије 19. века бечка архива моћи дати изненађујућих открића, којима ће се и тврђења овога дела попунити.
И писац се овога дела трудио, да што савесније одговори овоме захтеву потпуности и истинитости. Жеља му је била, да дело угледа света, поред књ. I — нарочито и књиге II, III и IV — док још има живих савременика, да би се и њиховим изјашњењима о појединим догађајима дошло до што потпуније историјске истине. Писац овога дела сматраће то као једну сатисфакцију за његов огромни труд, ако појава овога дела покрене и друге мисаоне људе, да својим прилозима што више допринесу ка познавању овога важног доба у животу Србије, какво је у истини цела друга половина 19. века. У исто време, свако следеће доба у животу једног народа може се потпуно разумети темељним познавањем доба, које му је претходило. Србија двадесетог века, са својим епохалним подвизима, херојским борбама и неописаним патњама, које су донеле коначно удједињење свега нашег народа свих покрајинских имена, јесте само продужење Србије из 19. века, у коме су се, са много успеха, и за исте идеале, борили сви нараштаји без разлике и и сви најбољи синови њени. Све, што се дочекало и стекло великог и лепог, резултат је заједничких напора и трудова свих нараштаја, кроз цео 19. век и даље у 20.