Француски академичар Сен-Рене Таљандије написао је историју ослобођења Србије у XIX веку са пуно топлоте и љубави према српском народу. Заустављајући се на свршетку друге владавине кнеза Милоша, овај научник налази, да се даљи период српске историје не може у целини правично оценити са разлога, што је још врло близу нас. Он оставља аманет трудбеницима, који су имали какву улогу у самој драми, публицистама, који су је пратили од појаве до појаве, путницима, који су јој прикупљали трагове, и најпосле истражиоцима, који су ближе стајали и људима и стварима, да прикупе грађу за историју, која би описала: законодавне реформе кнеза Михаила, установљење народне војске, нове сукобе, које је изазвало незаконито бављење Отомана у Србији, бомбардање Београда, предају градова кнежевини, идеју све популарнију, да се успостави велика Србија итд. Сви ти, и други предмети, које он још именује, заслужују, по њему, да се озбиљно испитају, а он је, за дивно чудо, мада је далеко био од Срба и Србије, прозрео тако дубоко у српску историју, коју је писао, да му се до данас ни један српски историчар ни приближио није.

Овоме славном научнику имам да захвалим, што сам се одважио, да наставим не лаки посао, коме је задатак да опише неке од ових предмета, које он препоручује пажњи трудбеника и публициста.

Не могу рећи, да ме је он на тај посао навео, али ме је, свакојако, на њ охрабрио, јер кад је изашла историја Таљандијева, био је већ готов велики део радова, које сада предајем јавности у вези и целини под именом: „Спољашњи одношаји Србије новијега времена.”

Онај део ових радова, који је први света угледао, писан је још 1863. у Цариграду, а штампан је 1872. у Београду под именом „Бомбардање Београда.” Затим су 1874—1875. па 1880—1881. продужени радови, који се баве одношајима између Србије и Порте после бомбардања Београда (1862-1867). Ови су одломци штампани у месечном часопису „Отаџбини” на свршетку 1880. и кроз целу годину 1881.

После свију ових послова, ја сам се повратио, да проучавам спољашњу политику Србије од 1848—1858, јер сам нашао да се без довољнога знања ове деценије не може добро разумети друга значајнија деценија, која за њоме иде. Отуда су поникли послови под именом: „Србија и Српски покрет у Угарској 1848—1849“, а Србија и Кримска војна 1852—1856“ и „Пропаст олигархије 1856—1858”, штампани у „Гласнику Српскога Ученог Друштва”, — књигама 55, 60 и 66.

Одзив, који су нашли ови радови у словенској књижевности, а не мање и у читалачкој публици српској, охрабрио ме је, да овај цео период спољашње политике српске, од двадесет година, на ново прегледам и попуним пре него што бих га у целини јавности предао. Отуда су постале две нове главе, које до сада нису нигде штампане, а обухватају спољашњу политику кнеза Милоша за друге владавине његове, и нацрт општега политичног правца друге владавине кнеза Михаила. Први посао носи име: „Рестаурација (васпостављење) 1858—1860,” а други, „Ново доба 1860 — 1862.”

Ето шта ће читаоци наћи у овим књигама. Прве три главе њихове улазе у ред историјских студија, а цео даљи низ међународних одношаја узима облик успомена, из онога круга, у коме сам се ја кретао. Белешке ове врсте, које у овоме делу заузимају две трећине његове, могу да послуже историописцу и као градиво за историју, и као пут, којим он може и боље и поузданије да уђе у интиман развитак и ближе схватање њенога процеса, но што се тај задатак може да постигне помоћу мртвих докумената, или сухопарних хроника. И сама наука признаје вредност овој врсти књижевности, која је позната под именом мемоара. Она може нарочито да буде од корисне услуге млађем нараштају, који пред собом гледа свршена дела, али се његовом погледу измичу и они трудни и покривени путови, којима се до њих дошло, и оно старо стање, из кога је нов живот постао.

Кад данас гледамо нашу народну заставу на бедемима поноснога Београда, на зидовима Шапца, Смедерева и Фетислама; кад поред Сокола и М. Зворника мирно путујемо; кад у Ужицу ни од чега више не презамо, — ми заборављамо, да су се ту, јуче, са свим други призори, представљали: да је онде дивље варварство беснило, где сада цветају средишта грађанске културе, где се подижу храмови наука и вештина. Кад смо јуче, сигурни с леђа, пошли да вршимо свети завет косовских јунака, ми бесмо већ заборавили, да су, десет година пре 1876, наше најнапредније вароши стајале под топовима турским, а нашим борцима да би онда претила с леђа опасност, која би их на првом кораку могла зауставити.

И зато нам се чини, да је овај историјски облик доста и забаван и поучан, да нас проведе кроз све мене и напоре, кроз које се прошло, докле се није дошло до резултата, који нас могу и да успокоје, и да нас поткрепе надом на даљу напредну будућност.

Овај пут може нарочито да се употреби с коришћу, кад се хоће да излаже развитак међународних одношаја, који се обично радо крије од прегледа ширих кругова, а понајпре развитак оних одношаја, какви су се испредали између Србије и Отоманске порте после бомбардања Београда, да се, добитком градова, заврше потпуним успехом Србије.

Моја је брига била, да ове догађаје изложим најобјективније. Као сурадник, да не бих према другим трудбеницима на пољу историје ових седам година, био неправедан, ја сам, као писац, избегавао сваку оштрију критику, коју свака политичка радња може собом често да донесе; сам пак, као радник, ја сам лично ишчезавао колико је год допуштао облик списа.

Нисам, у овоме раду, ни тренутка губио из очију потребу, да се књижевност заклони од утицаја дневне политике. Интереси су политике променљиви, а интереси књижевности остају вазда стални и вечни, као што је вечна и сама истина. Ако би политика и успела, да њих тренутно и замути, не би их она никако могла коначно смести, да кад тад не изађу на светлост.

Руковођен овим основима, ја се надам, да ми је пошло за руком, да будем према свакоме праведно обазрив. Допуштам, да се мој спис може попунити, али сумњам, да се може и у коме делу свом оборити.

И сурадници, кад бележе догађаје, могу се успети до историјске објективности, пошто они не могу не знати, да је само историја позвана, да свакоме сураднику одреди део признања, кад се ово има на више делова да подели. А што се тиче моје оцене, ја сам је унапред, (још 23. марта 1866) изразио у једноме писму, које сам управио своме министру Илији Гарашанину из Цариграда овим речма: „ма кога од нас послужила срећа да дође први на белегу, сваколика војска дели заслугу; ми ћемо тада сви честитати и себи и земљи: солдатима биће хвала, а слава је генералска” (кнежева).

У Београду 1. јануара 1887.

Јов. Ристић