На конгресу византолога у Београду покренуто је питање српске праотаџбине и београдска штампа извештавала је о томе опширно и на начин, као да је учињено једно сензационо историјско откриће. Расправа, вођена на овом конгресу о том предмету, била је уистини интересантна, али није донела никаквих сензација, јер није изнела никаква нова факта и податке. Сем тога, расправа није била исцрпна и није била вођена до краја и због тога није могла да пружи коначне резултате и да до краја расветли ову ствар. Цео материјал по овом питању познат је, прикупљен, сређен и не може се очекивати, да ће бити откривени још неки нови историјски догађаји и нови, досада непознати податци толике важности, да би могли да скрену расправу другим правцем. Ми можемо само на основу већ познатих факата и података расправљати даље, изводити закључке и тачније објашњавати ово питање. У том погледу пружа се врло велика могућност и потреба, јер досадања наука са опсежном, прикупљеном грађом није још створила дело, за које би се могло рећи да је савршено и дефинитивно. 

Треба само средити позната и утврђена факта и из њих извести логичне закључке. Резултат овог логичног посматрања на основи постојећих факата у многоме разликовао би се од старог раширеног мишљења које је владало некада, па влада још и данас код широких кругова, па и код научника о старој словенској прошлости. Наука је грешила нарочито у томе што је, место да се држи постојећих факата, стајала под сугестијом извесних филозофских теорија, нарочито оне, коју је изнео Хердер у своме делу: „Ideen zur Philosophie der Menschheit” и које се у разном облику понављају до данас. Један од ових облика је такозвана идеја о словенском месијанизму, о неком словенском демократском и човечанском духу, који ће у будућности препородити човечанство. Треба да се ослободимо свих априористичких филозофских излагања и радимо само са историјским фактима и историјском логиком. У том случају доћићемо у питању: шта су били стари Срби и где је била српска праотаџбина до следећих закључака.