Прва половина петнаестога века у историји Балканскога полуострва као и околних земаља Угарске и Италије одликује се јасно израженом тежњом, да се удруженом снагом отклони опасност од Турака, који током друге половине XIV века обараху све успешније различите омање државе Балканскога полуострва. У том периоду опште опасности опажају се озбиљни покушаји византијске царевине да се приближи Западу, да вековне етничке разлике, које се у ранијим вековима манифестовале у облику догматских контроверза, изглади, те да своју судбу тесно веже са животом романскога и германскога Запада.

Тежња Византије и осталих балканских народа, нарочито Срба под деспотом Стеваном Лазаревићем, да се еманципују од превласти турске, нашла је особито одзива код угарског краља Жигмунда из лозе Луксембуршке. Овај нестални али даровити владалац заступао је за све време своје бурне владавине идеју офанзивног поступка према Турцима. Гледајући да оснажи превласт Угарске у Србији и Босни, мислио је потом прећи на коначно истеривање Турака из Европе. Колико је Жигмунд био по природи несталан и лак, утолико нас више изненађује сталност његове оријенталне политике према Турцима.

Поред Жигмунда било је пуно разлога да и западни романски свет, нарочито Млеци, прихвати идеју заједничке акције против Турака. Од четврте крсташке војне, поч. XIII века, стадоше се необично снажити романске трговачке колоније у Леванти и на обалама Црнога мора. Рехабилитовање византијске државе под Михајлом Палеологом 1261. не беше изведено у свима правцима, тако да су западњаци и после тога задржали трговачку превласт у својим рукама. Интензивно ширење турске моћи на Истоку, што је реметило правилан ток трговине са Црним морем, Сиријом и Египтом, упућивало је у првом реду Млетке и Ђенову, да се ставе насупрот наглом снажењу османлијскога племена.

Велики интереси Византије и Запада поклапаху се углавном, но у појединостима избијали су на површину сукоби и судари, када су се укрстили непосредни животни интереси. То укрштање интереса између Запада и балканских народа као и сукоб интереса код самих западних фактора и јесте углавном узрок, зашто није могло доћи до солидарне акције против Турака.

Споменућемо јоште један важан политички фактор, који је знамениту улогу имао у приближавању Византије ка Западу. Тај фактор беше папска курија. Некадашња снажна римокатоличка црква са својом добро организованом апсолутном управом, која се са толико успеха борила о политичку превласт у Западној Европи, налази се у овом периоду у стању великога расула. Велика шизма подрмала је била из основе њене стубове. Појавили се знаци који су показивали да је близу време, у коме ће свом снагом избити на површину смели покушаји да се ова стара установа из основа преобрази и реформише. Коснички и Базелски сабори, гласници велике црквене реформације, стали су били на демократско становиште, тражећи одлучно уклањање злоупотреба и сузбијање папске апсолутне власти. Светске власти, обласне цркве и трећи сталеж дигоше слободније главу, гледајући да се користе расулом и слабошћу римске курије.

У том добу слабости користила се папска курија веома вешто наглим напредовањем Османлија, те је приближавање источнога света ка западном подупирала свом снагом. Црквена унија а са њоме и признање папскога примата требали су формално означити спајање два различита света, а са овим идентификовањем животних интереса грчкога проманскога света дизао се само пали углед папске курије. Није дакле чудо што је курија, вођена више политичким обзиpима, свагда радо прихватала понуде за унију са Истока, те се њима умела вешто користити и у борби са демократском странком на црквеном сабору у Базелу.

Али као што се римска курија у покушајима уније најмање руководила религиозним побудама, тако је исто и Византија приступала унији из чисто политичких разлога. Жртвујући досадашње вековне религиозне традиције, са којима је толико чврсто било незано читаво грчко национално биће, тражила је наравно одштету за то, захтевајући оружану помоћ са Запада. Због тога је курија свом снагом настојала да покрене на војну против Турака талијанске трговачке републике, чији се интереси чврсто поклапаху са опстанком грчке царевине. Поред тога трудила се папска курија да подстакне на поход против Турака оне државе, чија је егзистенција загрожена била наглим ширењем Османлија. Таква држава беше у првом реду Угарска, чије јужне границе беху изложене нападајима Турака, од како српске земље на Северозападу Балкана потпадоше под сферу османлијске моћи.

Чим би на османлијски престо засео енергичан и предузимљив владалац, као што беше случај са Бајазетом I и Муратом II покушавало се интензивније и на Истоку и Западу да се међусобне диференције изгладе, како би се успешније могло одолети навали Турака.

У тим заједничким покушајима Истока и Запада за одбрану против Турака играо је знамениту улогу и наш народ, а поглавито Србија под деспотима Стеваном Лазаревићем и Ђурђем Вуковићем. Наслонивши се на Угарску под деспотом Стеваном, означила је јасно своје политичко држање према Турцима, иако је у одсудним моментима под деспотом Ђурђем, прозирући нереалност западњачких планова, умела да скрене другим путем, како би се у тадашњим бурним приликама што сигурније одржала.

Сасма друкчију слику пружа нам босанска краљевина. Расцепкана на поједине самосталне територије без икакве снажније централне власти, није могла да даде сталан правац својој спољашњој политици. Интереси појединих династа не поклапаху се са интересима целокупнога народа. Личне користи помутиле су бистар поглед за прозирање савремених политичких прилика. Није дакле чудо што у добу најјачега напона за одбрану против Турака поједине династе босанске држе са Турцима, као што беше са херцегом спљетским Хрвојем Вукчићем и великим војводом босанским и херцегом св. Саве Стеваном Вукчићем Косачом.

Знаменита удела у покретању крсташких војни против Турака имао је и Дубровник. Разгранавши своје трговачке везе и посејавши многобројне трговачке колоније по читавоме Балканскоме полуострву, имао је прилике да се упозна са постепеним снажењем нових дошљака. Како пак у овом периоду снажења турске моћи, када се рушило старо а подизало ново не беше сталожена јавна поретка и безбедности, то је дубровачка трговина, извор дубровачког благостања и напретка, много страдала. Отуда је и дошло да је Дубровник у снажењу турске моћи уочио велику опасност по своје интересе, те је у згодним приликама свом снагом радио да заинтересоване силе покрене на заједничку акцију. Извештавајући папу и Угарску о сваком покрету Турака, пружио нам је драгоцену грађу за познавање овога занимљивога периода.

Но у свима заједничким покушајима Истока и Запада за сузбијање Турака било је обично много нереалности, много фантастичности. Сопствена снага више пута прецењивала се а османлијска потцењивала. Овај занос опажа се нарочито у време крсташких похода под угарским краљем Пољаком Владиславом 1443. и 1444. год. када су штавише и трезвени политичари Млечићи и Дубровчани тврдо уверени били, да ће се Турци моћи изагнати из Европе. Прецењујући своју сопствену снагу а не умејући свагда потчинити своје личне интересе опћим, није могао Запад извести жељену акцију, те је напокон дошло до велике катастрофе — до пада Цариграда 1453. Падом источне метрополе запечаћена је била судба Балканскога полуострва за много векова, а даља западна Европа имала је дуго времена да одбија ударце Османлија.

Задаћа је наше радње да на основу извора прикажемо у главним моментима покушаје хришћанскога света да се стави насупрот Турцима у првој половини ХV века. У те покушаје утрошено је и много снаге и много наде, а покушаји ови још су интереснији стога, што њима и на Западу и Истоку руководе више пута снажне и изразите личности.

Приказавши ове покушаје у целини, видећемо узроке због чега се они нису могли остварити ни у најмањој мери.

Извори, којима се служим при писању ове студије, понајвише су извори првога реда наиме листине и архивална грађа. Поред тога употребљени су и писци а и стручна литература, што је све на својему месту назначено.