Деведесет година постојања, за појединца, представља сасвим солидан животни век. У том периоду, човек смирено очекује животно финале. У животу једне институције, започета десета деценија постојања и рада указује на квалитет, успешност у раду, јасну визију, али и обавезу планирања даљег развоја.

Једина константа у ових девет деценија, када је у питању Психијатријска Болница у Горњој Топоници, је простор на коме се налази. Она је лоцирана на десетак километара од Ниша, на брежуљку моравске котлине. Болница је непосредно поред ,,Царског друма“ (Via Militaris)1, пре деведесет година,трасирала свој ,,Via Dolores“2. Данас, ова установа свој даљи развој и промене планира такође ту - поред раскршћа савременог аутопута који са Балкана води ка Европи.

На том путу ка Еропи, неколико стотина метара након преласка наплатне рампе ,,Наис“ на аутопуту Е11, са десне стране пута, изнад Топоничке реке, може се видети вила Принца Ђорђа – симболички репрезент ове установе.

У протеклих деведесет и више година, на хиљаде људи је дошло, прошло и/или остало на том простору.

Историју ове установе чинили су људи који су у њој радили, доносили своје интелектуалне и људске капацитете, али и своје личне судбине.

На овом простору нашло се пуно лекара, особља и радника, који су се трудили да поступају хумано и по медицинским принципима, који су важили у датом времену. Али историју психијатријске болнице, пре свега, чине и судбине пацијената које је животна река донела у ову Болницу. У деведесет година, обале ове реке, испратиле су многе приче о овој установи.

На почетку приче о болници, морамо напоменути да она повезује две српске династије. Једна од њих је била власник имања на коме је саграђена ова установа, а припадник друге династије је ту као пацијент азилиран петнаест година.

Причајући о овој болници,поменуће се и лекари, који су у својим коферима доносили студентске дане Сорбоне, Беча и Прага...или тужне избегличке судбине „белих“ Руса. Сви они су део свог живота провели у овом болничком кругу и уградили део себе у њен развој. Некима од њих је ово била последња станица, а неки су настављали даље и са стеченим топоничким искуством оснивали нове психијатријске болнице Србије и Балкана.

Целу причу о овој болници немогуће је комплетно обухватити, јер она садржи и десетине хиљада судбина пацијената који су кроз њу прошли. Већина тих прича нису само „историје болести“, већ животне приче ранга античких трагедија.

Болница је настајала у временима када је азилирање пацијената био готово кључни задатак оваквих установа. Терапијски приступи у психијатрији су се временом променили. У међувремену, издиференцирале су се различите специфичне области на које се психијатрија фокусира.

I. Актуелни трендови указују на неопходност развоја „психијатрије у заједници“.Тежња данашње психијатрије је да пацијенти што мање времена проводе на психијатријским одељењима, из чега даље следи потреба за развојем ванболничких капацитета, дневних болница, психијатријских амбуланти са патронажним службама, састављеним од психолога, социјалних радника, медицинских техничара и психијатара (Центри за заштиту менталног здравља у заједници). Овакви стручни тимови пружају помоћ пацијентима, у њиховим домовима, трудећи се да боравак на болничким одељењима сведу на минимум, у ситуацијама у којима је то апсолутно неопходно.

II. Данас се сврха боравка стално преиспитујеи у оквиру форензичке психијатрије. Фромулација „опасан по себе и друге“, посебно код пацијената који су извршили неко кривично дело,раније је представљала довољан разлог да многи пацијенти проведудеценије у психијатријским болницама. Код ових пацијената није довољно само дијагностиковати болест, већ им и обезбедити адекватно психијатријско лечење у психијатријској установи или ,,на слободи“ – амбулантно.

III. Епидемијско повећање броја пацијената, који болују од болести зависности, изнуђује проналажење савремених приступа за третман и социјализацију.

IV. Продужење животног века људи, доводи и до све чешће појаве старачке деменце која је, опет, у свери интересовања, лечења и бриге психијатрије. Повећање капацитета, али и побољшање услова за лечење и боравак ових пацијената, реално нас очекује у будућности.

Ово су кључни правци и предстојећи изазови, које психијатрија већ сада препознаје и припрема се да, у перспективи, прихвата своје обавезе и трансформише се што функционалније.