Мемоари су аутобиографска врста извора са извесним специфичностима. Заједничко свим овим записима је да су писани са одређене временске дистанце и да је аутор, свесно или несвесно, истицао своју улогу у догађајима уколико му то иде у прилог, или, у супротном, прећуткивао их или им умањивао важност. Стога и потпуно сазнање прошлости и утврђивање духа једног времена, ако је оно уопште могуће, зависе првенствено од критике историјских извора. Овај поступак је нарочито важан када су у питању мемоари. Обично је главни циљ и разлог за писање мемоарских дела био оправдавање неких својих поступака и дела. У мемоарима је углавном до савршенства доведена тачност података и чињеничка прецизност. Међутим, оно што је врло битно, објективност аутора је обично највећи проблем код ове врсте извора. На објективност се позива већина мемоариста, али је приликом самог писања занемари, па се иста у већини случајева обично третира као проблематична или ставља под знак питања. Мемоариста се увек труди да нађе погрешке код других. Он је обично непогрешив и најбољи, може се рећи идеалан у својим поступцима и понашању. Нико не зна и не може да уради нешто тако добро као он. Сопствене слабости обично не примећује или их прећуткује. Без обзира на недостатке које имају као историјски извори, мемоарска казивања су углавном веома занимљива штива.

 Написана у различитим формама, редовно побуђују интересовање људи. Историјски извори првог реда, типа извештаја, дипломатске преписке, никада се не могу поредити са мемоарима или дневницима, зато што немају привлачност, динамичност и свежину и увек теже истини, која је често сурова, сувопарна и досадна. Они су и настајали из жеље да се нешто забележи за будуће генерације.

Мемоарска дела, поготово ако су их писали књижевно талентовани аутори, пуна су занимљивих личности и догађаја, тако да се осећамо као да присуствујемо тим догађајима. Она су обично настајала из потребе намерног „дозивања“ прошлости. Пошто је оваква тежња свесно и намерно дело једног субјекта, човека који пише мемоаре, поставља се питање његових мотива, због чега се бави „дозивањем“ прошлости. Број мотива је вероватно једнак броју писаца мемоара. Ипак, сви се мотиви могу подвести под заједнички - објаснити, а тиме и оправдати, своје и понекад туђе учешће у збивањима. Другачије речено, мемоарско дело је својеврстан обрачун са прошлошћу.

Кроз прошлост мемоариста се креће у друштву бројних личности, присутних у одређеним историјским процесима и догађајима. Велики ратови, а нарочито два светска, дали су обиље материјала за многобројна мемоарска казивања.

****

Павле Блажарић је своје мемоаре написао на 250 страница папира формата АЗ, читким, лепим и правилним рукописом. Писао је наливпером црне боје и на више места у свом рукопису исправљао је словне и друге грешке.Мемоаре је очигледно писао при крају живота. Велика је штета што нису сачувани у целини, што недостаје почетак и крај мемоара и око петнаестак страница из средине рукописа. Сам писац је најбоље објаснио поступак како су ове белешке настале: „Овде морам напоменути једну општу чињеницу, ја у свима овим мојим успоменама износим догађаје и поједине епизоде мог деловања и мог живота онако, како су којим редом наступале једна за другом, а тачно време, дан и месец може се утврдити једино из операциског дневника дотичне јединице, са којом сам тада командовао, као и све друге споредне појединости, које су поменуте догађаје пратиле“. 

Дакле, у рукопису је пуковник хронолошки бележио догађаје који су обележили његов живот. Његов стил је питак, сећања су излагана јасно и језгровито, са пуно занимљивих детаља које је уметао из прича људи са којима се дружио. Његови наводи о важним историјским догађајима у којима је учествовао и они пренети из друге руке, углавном се слажу са историјским чињеницама. Хронолошки низ је такође врло поуздан. Истина, на моменте аутор као да покушава да се оправда, прећуткујући неке разлоге, или боље речено праве разлоге. Помало романтично изгледају неке епизоде које описује у својој бригади на Солунском фронту. С друге стране, таквих детаља и описа има у и другим мемоарима и то у много већој мери. Могуће је да су настала као резултат оног код сваког човека присутног улепшавања преживљеног и прошлости, која је увек лепша од садашњости, ваљда зато што је прошла. Просто се неке ствари у животу идеализују, често без воље разума.

Пуковник Блажарић је најнепоузданији када говори о политици и анализира политичке догађаје. Ту се углавном и највише не слажу подаци из његових бележака са историјским изворима и Литературом. Ипак, треба се увек изнова подсетити његове интерпретације „дефини- ције“ политике од стране српског радикала Стојана Протића: „Политика је као год онај ваљак, што набија и равна путеве, политичар ти је онај што управља са тим ваљком. Све што је на овом путу мора да се сабије, да се смрви, све мора, да се изравна, јер тако руковаоц ваљка и наводи ваљак, да поравна све рупе, утисне све грботине, те да је пут потпуно раван. Па и официри нека гледају, да не дођу под овај поли- тички ваљак, нека се склоне у страну ако не желе, да буду сгњечени. Јер за успех и неуспех у политици сносе одговорност политичари а не војници, па је најбоље, да сваки обавља само свој посао, за који се спремао, за који је позван, за који одговара“.

Представљање Мемоара пуковника Павла Блажарића приређивач је доживела као прилику која јој се пружила да ширем читалачком кругу приближи много људи, обичних, малих, које су ратови избацили на историјску сцену. Такође и да у другачијем светлу сагледа и многе познате српске политичаре и војнике. Није био циљ да се велича и слави нешто, што је само по себи довољно велико. Требало је да се саопшти, како се то велико и славно збило у околностима неколико великих ратова, од којих су два била светска. Највећи, практично и једини „проблем“ који се јавио приликом приређивања овог текста представљало је мноштво важних историјских личности и чињеница које је писац изнео. Стога смо се одлучили да мемоаре објавимо без коментара, јер би њихов број морао бити изузетно велики. Приређивач се руководила идејом да рукопис објави у изворном облику, без икаквих измена и интервенција. Зато су и остале речи млого, другојаче, бијо, артилерија, управо онако како их је пуковник Павле Блажарић изговарао и записао. Измене према оригиналу су незнатне, једино у случајевима када је аутор направио неку словну грешку. Такође, нисам прилагођавала рукопис захтевима модерног правописа. Датуми у мемоарима су по старом календару. Превођење на нови календар врши се тако што се дода 13 дана.

На крају, желим посебно да захвалим колеги мр Милићу Милићевићу, који ми је предлозима и саветима помогао да разрешим неке дилеме које су се јављале у току приређивања Мемоара пуковника Павла Блажарића.

др Божица МЛАДЕНОВИЋ