Предговор преводиоца

Време од 1804. па до 1858.г. може се сматрати као један завршени историјски период. Овај период колико је нов, толико је и замашан по читаво српство уопште и посебице за Кнежевину Србију. Јер све прилике, у којима се ми сада налазимо као народ, као самостално друштво и као грађани, створене су непосредним или посредним утицајем рада и догађаја у овоме периоду. У њему је кључ за разумевање садашњег нашег положаја.

Да ли смо се могли за то време одмаћи подаље или нисмо могли, да ли су они којима је народ поверавао државну управу и који, све шта су радили под изговором у име народа, да ли су доиста тако и радили или нису; да ли су они служили само народној целини или нису; или су неки служили, а неки нису служили; ко јесте, и ко није, — на сва ова тако важна питања, која се сама намећу свакоме Србину, који мисли, ниједан Србин није могао дати поуздан и фактима потврђен одговор. Једно стога, што период наше историје, о коме је овде говор, није налазио толико и таквих испитача, који би га могли истумачити по свима документима, што су о њему сачувани; који би имали и средства и знања и воље претурити голему и на многе стране растурену рпу докумената о догађајима овога времена, о делима свакојаких партија и засебних лица и о сваковрсним утицајима спољашњим и унутрашњим, који су посредно или непосредно решавали судбину нашега народа. То што у нас има написано о тој ствари и што не спада у ред легенада и простих прича, већином је груби и научно необрађен материјал, из кога се готово ништа сигурно изводити није могло.

Тај мрак, што тако непредвидљиво покрива догађаје наше нове историје, колико је био користан по властољубиве туђинске удворице и многе саможивце — великаше, у нашој земљи, који су стављали на коцку не само свој сопствени образ и поштење, већ и достојанство и судбину васцелога српства, само да се докопају власти: толико је више био од штете народу и његовој будућности са сваке стране.

Народ, као решавајућа снага, није умео да схвати прави смисао унутрашњих буна и покрета, па је био варан на своју штету.

Унети буктињу светлости у ту помрчину, припомоћи народу да се обавести о приликама, које су га пратиле и које га и до данас прате на путу његовог политичног живота, изнети му слику догађаја и лица, која су радила за време овог свршеног периода, а што је најважније: покренути у народу мисао о потреби, да се боље сам о себи брине, и да своје рачуне са својим владаром на својој законодавној скупштини расправља; да се узда у своју снагу и у своју памет, — ово је једина и права побуда, која нас покрену, да ово велико дело преведемо на наш језик, од кога ево прву свеску предајемо у руке нашим читаоцима.

Београд, 14. фебр. 1870. год.

П. Срећковић, Ж. Жујовић, 

А. Васиљевић, А. Марјановић.

Из предговора Србија и Русија, Нила Попова

На измаку XIV века, у две славенске покрајине, сударе се два славенска племена с азијским варварима. Ти судари имали су одсудан уплив на судбину та оба славенска народа. Њихова судбина од тих судара била је различна: на Куликовом пољу Руси надбију Татаре, на Косову Турци надбију Србе. Не може се порећи, да није склоп политичког живота оба народа, унеколико имао утицаја на та оба догађаја. Код Руса — снажила се књажевска власт; код Срба се види супротан појав — распадање краљевине на оделите области, под влашћу засебних деспота, банова и налик на њих управитеља. То је била лекција, коју је историја очитала свима Славенима.

Према постепеном укрепљавању руског племена, под влашћу московсвих владара, српско се племе више и више распадало и потчињавало владарима туђинског порекла. У том времену већи део српских земаља потпадне под турску владу и Србија буде подељена на више санџака (пашалука), који су живили засебним интересима и који су имали засебне унутарње одношаје. Највише је самосталности, у овоме обзиру, очувао београдски пашалук, бивши источна покрајина земаља, које су насељавали Срби, али је раније, него ли друге земље осетио потребу да се ослободи од турскога јарма. Изнајпре, у XVII и XVIII век. овај део Срба налазио је неку помоћ у својој борби с Турцима код суседне Аустрије; но то помагање оснивало се на саможивим рачунима бечког министарства. Одмах затим тежње српске сусретну се с политиком руских царева, који су хтели ослободити хришћанске народе на истоку. Док се питање тицало простог крвављења с Турцима, до тог времена тежње заштитника и заштићеника нису долазиле у сукоб између себе. Па победиоци Турака нису ни познавали унутрашње стање својих једноплеменика, нису сасвим познавали местне интересе, нити стање партија.

У маленој Србији вазда је била развијена власт народна, која се остваравала у народној скупштини; у пропланку (међу време) од Бечког конгреса до Једренског мира, у њој се развије власт књажевска, ослањајући се на народну вољу. Али руска дипломатија поможе Порти, те оснажи власт великашку и готово уништи књажеву власт уставом од 1839. год. по коме пређе законодавна власт у руке Совету од 17 лица, а би одузета од књаза и народа. Одавде се отпочеше жестоке партијске борбе у Србији; власт је књажева сасвим клонула, значај народа пропао. У таквом стању ствари Турска изнова понови свој утицај у српске послове, а суседна Аустрија у ствари избриса утицај руски, који јој је био припознат дипломатијом. К овој месној погрешци, придружи се још општија, која промени читаву руску политику на Истоку. До Бечког конгреса, па и до Једренскога мира, Русија је тежила да протера Турке из Европе и да ослободи хришћане; али огромне користи, што спадају у круг источног питања и њено стање према Француској и Енглеској намами је те промени своју тежњу: Кад Француска поче уздизати Мисир на Истоку, који би заменио Турску, Русија с Енглеском (којој је био опасан уплив Француске на Истоку), не само да одбрани султана од мисирског паше, већ изпотекар подврже Мисир султану, старајући се да очува целину турске царевине. Таква се погрешка догодила и у време Кримског рата. Хришћански народи у турскоме царству, нису могли да учествују у рату и Русија би усамљена. Али је заслуга Русије према Србији у овоме: Русија је одбранила Србију, да је не прогута Аустрија, која је много опаснија по Србију, него ли Турска; Русија је прекинула ланац оних дипломатских традиција, по којима се држала Аустрија за наследницу султанову на Балканском полуострву.

Сада, кад се Србија налази под општом заштитом свију европских држава, кад је Кримски рат, — изван сваке сумње, — показао погрешност и траљавост надања, која су принудила Русију да помогне Турској у борби с Мисиром; кад је српска народна скупштина признала да устав од 1839. год. не ваља; кад је законодавна власт прешла књазу и народу, а совет задржао само саветујући глас, и кад се заводи одговорност министарска, — сада, велимо, историја руског заштићавања Србије, може бити предмет хладнокрвног проматрања. Људи нашега доба, одељени од пређашњег мешања руске дипломатије у српске послове толиким великим догађајима, који су потпуно променули одношаје наспрам Истока, вазда имају потребу да познаду оне погрешке, које су учињене у пређашња времена. Ове погрешке не могу имати утицаја на праведну оцену оних стварних услуга, које је учинила Русија ослобођавајућој се Србији.

За Русе је — питање о бићу Србије важно стога, што је с њоме чврсто везана судбина свују Јужних Славена, а тиме — и источно питање. Оно тј. источно питање обухвата мноштво ситних и месних питања. Само са пажљивим праћењем тих месних интереса може бити решено и главно питање. Источно питање преко мере велико само по себи, може прогутати најодважнију, највећу снагу, ако се буде сматрало у општем обзиру. Везивати судбину Сирије са судбином Србије, Мисира — са судбином румунске кнежевине, Херцеговине — са судбином Кандије, то би значило забадава трошити своја упињања около немогуће ствари. Међутим до Кримскога рата такво уједињавање свију месних интереса у облику једног источног питања, било је увелико у обичају. Кримски рат показао је сву погрешност таквога гледишта; и пре, него ли што да се човек пушта у машту ослобођења читавог истока, пожелимо савршеног ослобођења Србије, о важности чега је још 1804. год. митрополит аустријских Срба — Стратимировић — говорио ово: „таковое понятіе о воздвиженіи новаго славяно-сербскаго государства толь (тако) живо прсдставляетсл моему уму и сердцу, толь полезно за Россійскій императорскій домъ, толь славно за весь (сав) славянскій родъ, что (да) никаковмй, хотя (премда) и величайшй труд, ни каковое, хотя величайшее, иждивеніе не можегь 6ыть превелико о пріобрѣтеніи того; но вслкъ истиниый нстинаго славянскаго рода и ревности Россіянъ и своего государя искреный любитель, о осущствованіи (остварењу) того со веѣим силами подвизати бы ся умѣлъ. Которое осуществованіе (остварење) аще и когда, то въ имиѣшномъ времени, не невозможно быти видится”.

На тај начин, намера је ове књиге не само да упозна читаоце с радњом европске дипломатије у српском питању, већ и са унутрашњим животом српске кнежевине. У историји Кнежевине, унутрашње живљење готово није могуће оделити од спољних одношаја. Али једно, што се ови догађаји нису десили давним давно, а друго немогући имати у рукама сав материјал, морам се одрећи те намере — да напишем потпуну историју српске кнежевине. Остварити овај задатак — дужност је српских историка. У данашње време радња српског ученог друштва окренута је на прошавшу судбину српскога народа. Али зато руски писац има једно преимућство над српским: није везан нисучим са интересима ове или оне унутрашње партије у Србији; он може слободно описивати њихову борбу, може мирно гледати на њихова дела. На српском језику још нема историјске књиге, која би обухватала читаву историју српске кнежевине од устанка Карађорђевог до потоњег времена, али је могуће наћи много чланака и посебних књига о овоме или ономе питању, из овога доба. Но једине српске књижевности не би било доста, да се потпуно позна историја Србије данашњега столећа. Ову ману много попуњава живо историјско казивање у српском народу и, могућност не само говорити са раденицима српским кроз потоњих десетину година, већ наћи у њиним рукама огроман рукописни материјал. Писац ових редова имао је прилику користовати се не само показивањем, већ и преписивањем мемоара и другим белешкама Срба из Аустрије и саме кнежевине, за време свога бављења у српским земљама 1864. год. Благодарећи живима, за њихова корисна упућења и казивања, писац је дужан овде рећи добру реч о покојном Јовану Хаџићу (у књиж. Милош Светић), који је писао грађанске и казнене законе за Србију и Лазара Арсенијевића (Баталаку), који је кроз сав свој живот искупљао историјску грађу о догађајима, у којима је био или сам раденик или очевидац. Писац се нада, да ће његово дело изазвати у српској књижевности потребу, да се његова књига попуни и поправи.

Москва, јула 5. год. 1869. Н и л П о п о в