Разлегаxу се поздрави скупљеног света на београдској жељезничкој станици, кад је локомотива (краљевског засебног влака) звиждаљком дала знак, да се креће. Сви смо заузели прозоре и гледали махање марама и довикивање и поздрављање руком. Наши сапутници, који пођоше да испрате краља до Ниша, гледали су шаренило скупљенога света; ја сам слао опроштајне погледе вароши, у којој остављам, за подуже време, моје најмилије.
Нисам знао, шта у том тренутку осећам. Срце је човеково мало, да и тугу и радост смести једну поред друге. Подложан и једном и другом осећању, не могох дати првенство ниједном од њих, па зато се и пожурих, да угушим гласове обојих, потраживши друштво наших гостију.
Краља су пошли да испрате: млади краљ са господом намесницима, председник-министар г. Грујић, турски посланик Зија-беј са секретаром, многи други од бивших министара и дворско особље.
У краљевом сјајном вагону владала је потпуна тишина, коју је од времена на време, прекидао краљ Милан, управљајући питања на поједине из друштва, очевидно старајући се да своје узбуђење угуши и да разгали своје суморне госте, који су са узбуђењем очекивали тренутак растанка два краља, Оца и Сина.