Бугари су први који су створили комитет и отпочели четничку акцију по Маћедонији. Њихов рад почиње од пре 15 и више година. Бугари за све то време нису крили да постоји овај комитет, но су јавно и у сред Софије, скупљали четнике, снабдевали их оружјем и осталом опремом, испраћали их преко границе и њихове чете потпомагане од саме Бугарске владе, јавно су по Маћедонији приповедали бугаризам. 

Највећи бугарски организатор и раденик на тој ствари, и био је Китанчев који је погинуо за време устанка 1895. године а који је он и подигао. За њега се може казати: да је ударио темељ њиховој организацији и истој дао даљи правац. Но и поред њега Бугарска је још имала и дала, врсних синова који су одлично послужили својој отаџбини, и њихов комитет уздигли до врхунца, као ни једна остала народност на Балкану.

Ко се још од нас у Србији, не сећа ђенерала Цончева, пуковника Јанкова и Бориса Сарафова, који су са својим патријотским и плодним радом постали чувени и овде код нас. За ових 10—12. година нарочито успех и рад, овога последњег Бориса Сарафора, који не само што је био талентован као револуционар, но је био ненадмашан као организатор, тако исто одважан и дрзак са пушком у руци, са својим четама по Маћедонији у борби са Турцима, а приликом повратка у Софију на одмор видимо га као одличног дипломату који се као представник њиховог комитета, креће по главним Европским градовима: Бечу, Берлину, Лондону и Риму,да меродавне у тим светским варошима,увери о потреби њиховог комитета о злом и несносном стању његових сународника по Маћедонији и тиме пропагира за своју идеју по свим виликим варошима

Он је свуда успевао са својом мисијом, где се год појавио. Врата великих европских дворова; римског папе отварају му се, и он свуда излаже своје жеље. (Ако га, пак негде нису примали, јавно и званично ради одржања добрих односа са Турском, он је ипак прошао тајно накапиџик). Министри великих држава, примају га у свој кабинет и од њега сазнају његове жеље и намере. Велики Европски листови, по свима великим градовима интервјуишу га, и те његове жеље и намере доносе у своје листове, и тиме преносе име и славу Бугарске по свим крајевима Европе, и тако се знало само за Бугаре, а за остале Балканске народе нико не зна ни да постоје.

За овај и оволики Бугарски успех по Европи, има се само приписати Борису Сарафову, великом бугарском револуционару. Јер он је свуда стизао и у Софију као организатор чета, и у Маћедонију са четама и по Европи као дипломата, једном речју он је био свуда и на сваком месту.

Тај његов успех, на све стране и његова слава, јако је одјекнула у свима нашим круговима. Још нам је свежа успомена на онај његов тријумфални дочек у Нишу, пре 8—9. година приликом његовог проласка кроз Србију, када су га на Нишкој железничкој станици официри на рукама носили, и он их је тада поздравио са значајним речима: „Јесте ли браћо спремни да пођемо на Турке?”

Врхунац рада бугарских чета у Мaћедонији, био је 1903. год. када су подигли општи утанак, по целој Маћедонији праћен са многобројним атентатима на железничке возове и пруге. Турке је овај устанак стао много труда, жртава и новаца, док су га угушили и онда када су побеђене бугарске чете, повукле у планину и вратиле се у Бугарску. Турска војска упадала је у побуњене крајеве и села, да своју освету излије над голоруким и ненаоружаним сељанима, кад није могла, то да чини над наоружаним четницима. 

По Маћедонским селима, потече крв потоком, јер су Турци зверски клали и убијали људе и жене, који су им се предавали као победницима чак шта више у тим приликама нису штедили ни нејаку децу у колевци, но су их на очиглед њихових родитеља, клали као јагањце и над невином децом своју зверску пожуду извршивали. 

Но тим зверима и то је мало било, што су толики народ побили и поклали, за свагда их отргли од милих и драгих, но су почели палити читава села, те поред плача и запевке за погинулим, по целој Маћедонији беснео је пламен и уништавао им је и последњу имовину, ко се спасао од бесних и крволочних ордија турских аскера, тај се нашао под ведрим небом без игде ичега и без игде свога. Ова 1903. год. за све Хришћане била је црна и крвава у Турској.

У Маћедонији беше стање несносно. Многи европски дописници великих листова, дођоше на лице места и по својим новинама почеше писати о турским зверствима по Маћедонији, почеше оцртавати страшно стање Хришћана под Турцима, по тим крајевима и благодарећи само јавном мњењу, великих европских листова, Европа се заинтересовала за њихово очајно стање, а тако исто и сви страни конзули и посланици у Турској, обавестише своје државе о злом стању. Велике силе поводом тога у Турској наметнуше неке реформе и уведоше своју жандамериjу под командом европских официра: Аустро-угарски, Руски, Енглески и Талијански, они су имали неограничену власт, а сваки од ових официра имали су одређене своје вилајетске реоне.

За главног и првог реформатора са седиштем у Солуну, беше постављен Хусеин Хилми-паша, човек велике интелегенције и јаке енергије, он је ту дужност, савесно вршио све до јула 1908. године, до дана проглашења устава, благодарећи овој реформи ово несносно и зло стање у неколико беше се поправило и народ је мало дануо душом.

Оволико, у неколико речи о раду бугарских чета, сматрали смо за дужност да упознамо читаоце, с тога што су Бугари пре од нас почели овај свети посао тј. били предходници, а донекле и учитељи, и ми гледајући њихов рад тек у дванаестом часу сетисмо се да и ми треба нешто да радимо и урадимо, те и ми попут Бугара  почесмо да организујемо и шаљемо чете и да нам није било Бугара под носом, ми се не би никада сетили нити би ма шта радили на ослобођењу нашег тада у истини напаћеног народа.

За време бугарског рада, наш је народ највише страдао, које од терора Турског, које од самих Бугара назови „осолободиоца“ и тек кад свакодневно почеше стизати црни гласови о убиствима нашег тамошњег живља дођоше на мисао неколико прави и искрени наши родољуба, који први створише тајни комитет, почеше слати српске чете ради заштите нашег племена по Маћедонији 

Да би пак био, за сваког овај наш рад по Македонији, јаснија: ми смо од почешка 1903. год; до данас поделили на три периода јер узев сваки период да има засебно свој пад, па према томе и свој значај. 

Садржај књиге Крваве борбе српских чета у Маћедонији:

Бој код Ђурашког манастира

Борба на Красти — Шупљем камену — Четирцима

Борба на Табановцу

Борба на Челопеку — Освета табановачке погибије

Бој на Вуксану

Борба код Небрегова Прилепског

Орашким ливадама

Борба на Великој Хочи

Борба на Петраљиц

Борба на Бељаковцу — Кумановска

Борба на Мовнатацу с оне стране Вардара

Борба на Гугљину

Борба на Мургашу

Борба на Паклишту

Друга борба на Челопеку

Борба на Дреновцу

Борба код Берова

Борба на Бајиловцу

Борба на Куртов-камену — Велешка каза

Борба на Јачинцу

Борба на Стрновцу

Борба на Пасјанима

Преко Вардара

Код села Мажучишта

У сукобу са Бугарима

Код села Извора

Код села Никодима

Код села Крастца

Код Владиловца

Код Нежиловa

Улогу чета у мирно доба 

Како комите кажњавају

Први сусрет са Арнаутима

Прво ступање у чету 

Жена и четници 

Војвода Јован Довезенски

Војвода Ђорђе — Глигорије Ристић Скопљанче

Војвода Коста Пећанац

Војвода Јован Пешић— Стрелац 

Војвода Крста Прешевски

Војвода Вандел Скопљанчe

Војвода Тома Крстић-Костурац

Војвода Спаса Гарда 

Војвода Петко 

Војвода Риста Старачки 

Војвода Влада Ковачевић 

Прековардарске војводе

Војвода Мицко Крстовић

Војвода Глигор Соколовић 

Војвода Јован Бабунски 

Војвода Риста Поречки

Војвода Васа Трбић

Војвода Стеван Недић зв. „Ћела“ 

Војвода Тренко Рујановић

Војвода Цене Марковић

Војвода ср. Рудниковић Рајковић

Јосиф Студић

Милан Танић

Четник Стојан Ристић

Воја Станчић

Борба на Страцину

Борба на Рајчевцу

Четнички живот тежак је, али је славан