Писац „Путовања преко мора”, Бертрандон де ла Брокијер, рођен је у сеоцету Ла Брокер, у подножју Пиренеја, које је у то време било феудални посед његове породице.

Година његовог рођења, његово детињство и рана младост остали су све досад непознати. Његови биографи нису успели да сазнају ни ко су му били родитељи, ни кад је напустио своје родно место, ни како се нашао на двору бургундског војводе Филипа Доброг.

Оно што о њему можемо са сигурношћу тврдити, то је да је Бертрандон де ла Брокијер рођен последњих година XIV века, за владе француског краља Шарла VI (1380-1422), у породици сеоских племића де ла Брокер и да је у младости похађао неку школу у којој се научио писмености.

У доба његовог рођења, а скоро и за све време његовог живота, француски народ је преживљавао тешке дане. Увучена у стогодишњи рат са Енглезима још 1337. године, Француска је била изложена честим нападима и пустошењима од стране енглеских краљева. У самој земљи беснеле су класне борбе и међусобне борбе француских феудала, који су покушавали да искористе немоћ полуделог краља Шарла VI и да приграбе што више власти у своје руке. Неки од њих нису презали ни од тога да се удруже са спољним непријатељем и да помажу завојевачке тежње Енглеза. Притиснут на једној страни тешким феудалним наметима и све већом порезом, а на другој страни изложен пљачкању непријатељске војске, француски народ је у више махова устајао на оружје са намером да се ослободи угњетавања од стране француског племства и да организује отпор према спољњем непријатељу. Међутим сви ти његови напори остали су безуспешни. После смрти Шарла VI (1422), Енглези су већ заузели целу Северну Француску, склопили савез са најмоћнијим француским феудалима (војводом од Бретање и војводом од Бургундије) и опсели град Орлеан (1428), кључ Јужне Француске. Познато је да је Француску онда спасла Жана д’Арк (Јованка Орлеанка), која је успела да ослободи Орлеан опсаде и да потисне Енглезе, али је касније пала у руке Бургунђанима који су је продали Енглезима, а ови је ставили под суд као јеретицу и живу је спалили (1431).

Бертрандон де ла Брокер или де ла Брокијер био је сведок свих ових догађаја, а у многима је свакако и лично учествовао, јер је утврђено да се налазио на двору бургундског војводе Филипа Доброг још од 1421. године, ако не и раније. Њему није нимало сметало што се његов господар удружио са непријатељима Француске. Према ономе што је сам написао у своме путопису, а и према подацима које су прикупили његови биографи, види се да је он био исто толико хвалисав и лаком на новац, колико и окретан, истрајан и храбар. Иако још доста млад, он је брзо стекао поверење свога господара, који га је још 1423. године послао у поверљиву мисију својим пријатељима, енглеским савезницима, грофу Жану де Фоа и Шарлу III, краљу Наваре.

Као поверљива личност бургундског војводе, Бертрандон де ла Брокијер је у својој служби доста брзо напредовао. Још 1425. године војвода га је унапредио за свога првог трпезника, а три године касније (оне исте које су Енглези опсели Орлеан), дао му је на доживотно уживање град и властелинство Вије Шател и повео га са собом у Француску. Стога су њему биле добро познате борбе Жане д’Арк, њено заробљавање и њена продаја Енглезима. Нажалост, он се на све то у своме рукопису осврће само једном реченицом којом не каже ништа одређено. „Овај (човек византијског цара) рече да ме запитају је ли истина да је бургундски војвода заробио Жану д’Арк јер се то Грцима чинило немогуће; рекох им истину, онако како је било, што њих јако зачуди.”

Године 1432. Бертрандон је доста неочекивано отпутовао на Блиски Исток и вратио се тек крајем пролећа идуће године у Француску, преко Мале Азије, Балканског полуострва и Средње Европе. У свом путопису, који је писао двадесет и две године после свога повратка, он упорно тврди да је на Блиски Исток ишао ради поклоњења тамошњим хришћанским светињама. А да би образложио зашто се није вратио морем, као и други поклоници, он прича како му је, док се у Јерусалиму опорављао од болести, изненада пало на ум да се у Француску врати сувим. Једно место у његовом путопису ипак изазива сумњу у истинитост ових његових навода. У граду Кјутахији он је случајно дошао у додир са једним утицајним чиновником турског султана. ,,Он ми рече”, каже де ла Брокијер, ,,да сам ухода и да сам дошао да уходим овај крај и запита ме зашто нисам ишао морем. Ја се запрепастих ...Рекох му да идем у Брусу да се видим са братом који тргује куновином.” Каквог би разлога имао де ла Брокијер да се пред тим чиновником изговара лажју, кад би његови наводи били истинити?

Његови биографи су нашли један докуменат тадањег ризничара бургундског војводе из којег се јасно види да је де ла Брокијер отишао 1432. године на „извесно тајно и далеко путовање” по налогу самога војводе, а пошто се у то време у Западној Европи говорило да се Филип Добри спрема да завојшти на Турке, сигурно је да је он послао де ла Брокијера да проучи прилике у Турској и да донесе податке о турској војсци и турском наоружању. Како то није могао да сазна у Сирији и Палестини, де ла Брокијер је одлучио да пропутује Малу Азију и Балканско полуострво. Али док се он бавио на Истоку, прилике су се знатно измениле и у Западној Европи и у самој Француској. То је нагнало војводу да одустане од намераваног похода или бар да га одложи на неодређено време.

Самоме де ла Брокијеру је то путовање ипак донело знатне користи. По повратку у домовину он је стекао још већи утицај на војводину двору и био је наименован за дворског саветника. У томе својству де ла Брокијер је учествовао у преговорима за мир између Филипа Доброг и француског краља Шарла VII. Кад је тај мир закључен, у Арасу 1435. године, војвода је наградио де ла Брокијера тиме што му је дао на управу варош, тврђаву и кулу Марсињи-ле-Нонен и поверио му заповедништво над Шато-Нефом и над Сент-Мари-де-Боа.

Четрдесете године ХV века представљају доба најживље и најуспешније делатности Б. де ла Брокијера. Сигуран у његову спретност и искуство, војвода му је поверавао оне послове које је сматрао за најважније и најтеже, а де ла Брокијер је са њима успешно излазио на крај. Стога војвода није према њему штедео своје милости. Године 1442. га је оженио једном од најугледнијих племићкиња и најбогатијих наследница из грофовине д’Артоа, а 1443. му је поверио управу над утврђеним градом Рипелмондом, који је затварао пролаз долином Ескоа, и дао му капетанство над градом Гуда.

Десет година касније у Бургундију су стигле вести о паду Цариграда у турске руке. Оне су изазвале дубоко узбуђење у целој Европи и утицале су на Филипа Доброг да се поново позабави својим плановима о походу на Турке. Идуће године, приликом некакве свечаности у граду Лилу, војвода се са великим бројем витезова заветовао да ће поћи на тај поход. Стога је 1455. године дао налог де ла Брокијеру да опише своје путовање и изнесе све податке које је раније прикупио.

Изгледа да је де ла Брокијер завршио писање рукописа и предао га војводи 1457. године. На крају тога рукописа нечија рука је додала ове речи: „Овде се завршава путовање Бертрадона де ла Брокијера који премину у Лилу, у Фландрији, деветог дана месеца маја године хиљаду четири стотине педесет и девете”. Осам година касније смрт је однела и његовог господара и заштитника Филипа Доброг, чији је намеравани поход остао неостварен.

Путопису Б. де ла Брокијера могле би се, са данашње тачке гледишта, ставити многе примедбе. Бертрандон је на томе путовању управљао свој поглед првенствено на цркве и манастире, на владаре и дворане, на живот и разоноде племства, на војску и њену опрему. Ако се кадгод и осврнуо на радног човека, то је обично било узгредно и случајно. Поред тога, у његовом делу има и доста нетачности, истина махом онда кад је што забележио по причању других. Али приликом оцењивања његовог рукописа не сме се губити из вида да је он живео у првој половини ХV века, кад је феудалство по многим земљама још било у пуном јеку и кад је хришћанска црква била свемоћна, да је био племић и дворанин и да су и његово путовање и његов путопис имали јасно одређени циљ. А кад се пође од тих чињеница и кад се његов путопис упореди са делима његових савременика, мора се признати да је он далеко живљи и занимљивији од свих њих. Сем тога, Бертрандонов суд је обично веома прецизан. Код њена нема ни оне верске загрижености којом се одликују скоро сва дела из тога доба, мада се и код њега осећа да је понекад можда престрог, понекад уздржљив, а понекад, кад су у питању пријатељи његова господара, и сувише ласкав. Савремена наука га признаје за најзначајнијег путописца свога доба и гледа на његово дело као на драгоцен извор за познавање политичких прилика у целој тадањој Европи, на Блиском Истоку и, нарочито, на Балканском полуострву.

При свем том, његов рукопис је остао готово непознат све до пред крај ХVIII века. Први га је запазио члан француског института Легран д’Оси, који га је, заједно са својим уводним предавањем, прочитао у институту 1799. године. Пет година касније, Институт је објавио и Леграново уводно предавање и Бертрандоново „Путовање преко мора” Међутим, у томе издању није сачуван Бертрандонов оригинални текст. Легран д’Оси је у њему не само модернизовао стил и језик, већ је понекад и слободно препричавао Бертрандона, а негде је исправљао чак и оно што је код Бертрандона било тачно. Тако је име Сталаћа, које је Бертрандон, према турском извору написао Estelache, преправио у Escalach, а Саву, чије је име Бертрандон написао правилно, назвао је Саном.

Убрзо после овога првог изђања Бертрандонов рукопис је преведен на енглески, а половином XИX века, њега су већ користили сви који су се бавили историјом онога времена у којем је живео Бертрандон. Једновремено са тим, историчари су све више истицали жељу да се упознају са Бертрандоновим оригиналним текстом. Стога је 1892. године, члан француског института Ш. Шефер приредио ново издање са оригиналним текстом на средњовековном француском језику и својим опширним предговором, у колекцији „Збирка путописа и докумената за историју географије од XIII до XIV века.”

За нас дело Б. де ла Брокијера има специјалан значај. Он је пропутовао Малу Азију, Цариград, Турску царевину, Србију и Мађарску на пет година после смрти деспота Стевана Лазаревића, а шест година пре првог пада Србије под Турке, баш у оно време кад је деспот Ђурађ Бранковић улагао сву своју умешност и све своје снаге да сачува српску државу од пропасти. Бертрандон је лично видео византијског цара Јована VIII, султана Мурата II, деспота Ђурђа, мађарског палатина Николу II Гару и аустријског војводу, касније немачког цара Албрехта II, присуствовао је свечаном пријему изасланика миланског војводе на султановом двору у Једрену и разговарао са деспотом Ђурђем у његовом летњем дворцу у Некудиму. О свему томе, као и о пустоши коју су Турци свуда стварали, о рушевинама градова и поробљавању хришћана, он је изнео веома занимљиве податке, за које ми можемо само да жалимо што нису опширнији. Стога су његов рукопис користили, наводили га и коментарисали, почев од Константина Јиричека, сви историчари који су писали о српској држави, деспоту Ђурђу и балканским народима у ХV веку. Неки су га, као: Јован Ристић, Петар Матковић, Чедомиљ Мијатовић и Стојан Новаковић делимично и преводили или препричавали. Прва тројица су познавали прво издање Брокијеровог дела, а Стојан Новаковић је располагао издањем које је приредио Ш. Шефер, са којег је извршен и овај превод.

Преводилац.

Садржај

О писцу и делу

Путовање преко мора

I (Од Гана до Јафе)

II (По Палестини и Сирији)

III (Преко Мале Азије)

IV (Цариград и Тракија)

V (На двору Мурата II)

VI (У Србији деспота Ђурђа)

VII (Турска војска и турска ратна стратегија)

VIII (Од Београда до Француске)