- -10%
Јован Миланковић - Успомене из Сибира 1918-1919. и пут Океаном у домовину 1920
322
693,00 RSD 770,00 RSD Сачувај 10%
Jovan Milankovic - Uspomene iz Sibira 1918-1919. i put Okeanom u domovinu 1920
Јован Миланковић (1869–1936), иначе брат од стрица нашег чувеног научника Милутина Миланковића, био је школовани правник и каријерни дипломата из угледне београдске породице који је у државну службу ступио 1894. године. Службовао је у различитим звањима у Софији, Бечу и Будимпешти, а након аустроугарске објаве рата мобилисан је као резервни коњички официр и учествовао је у Церској бици у лето 1914. Након повлачења са српском војском 1916. демобилисан је на Крфу и враћен у дипломатску службу. Прво је био послат у Румунију, која улази у рат на страни сила Антанте, да буде конзул у ратној престоници Јаши, а затим у фебруару 1918. бива постављен за конзула у Одеси. Након офанзиве немачке војске и заузимања града од стране бољшевика он напушта Одесу и креће на Исток. Од тог тренутка почиње његова двогодишња одисеја од Одесе, преко Самаре, Чељабинска, Омска, Томска и Харбина до Владивостока која је описана на страницама његових мемоара. Миланковићева дипломатска акција сводила се на непрестано кретање из места у место, дуж Транссибирске пруге и спасавање и сакупљање наших људи. Била је то својеврсна вагон-дипломатија која је захтевала сталну импровизацију у опасним и нестабилним приликама, како то Миланковић детаљно описује у књизи: „На тим дугим путевима, имао сам перманентну канцеларију у вагону. Вагон-салон са купеом-канцеларијом: сто за писање, зидни сахат, календар, слике Краља Петра и Престолонаследника. Свуда уз пут јављали су ми се наши људи, станице су биле њима препуне, расејаним по целој магистрали. Многи ослобођени су ропства из заробљеничких логора. Ја сам овима давао легитимације и објаве (тзв. мале пасоше). Интересантно је да су сви Срби из Војводине молили, да им ставим у пасош, да су из Шумадије; Сви су хтели да су из Крагујевца, и то им се чинило да је најсрбастије! Морао сам да се сећам свих места од Багрдана, Крагујевца, Рековца, Кнића, села Груже и свих станица: Лапово–Крагујевац; па сам их после преслишавао: ’Одакле си Ти?’ Одговор: ’из Јовановца.’ Добро је; да се не би после збунили и рекли Русима право место рођења, јер би били одмах враћени у логор као Аустријанци.“
Политика безбедности
Политика испоруке
Политика повраћаја
Безбедно плаћање картицама
„Успомене из Сибира“ написао Јован Миланковић последњи српски конзул у царској Русији. Књига садржи Миланковићеве дневничке успомене од 1917. до 1920. године када је у Одеси имао задатак да прикупи и организује јужнословенске војнике Аустроугарске војске која је доживела пораз у Првом светском рату и преко Сибира их врати у Југославију.
Ова књига је сећање на дипломатски подвиг Јована Миланковића, а кроз сећања, белешке и одређене коментаре у њој се може много тога прочитати. Књига је веома слојевита и зато је и данас драгоцена. Ту се види и како је влада Краљевине Србије веома тешко комуницирала на огромном географском простору и како је имала веома способну дипломатску службу. Затим се види како су се Срби, Хрвати и Словенци полако окупљали око идеје заједничке државе, а ту се могу прочитати и одређене опаске које нам указују да је и у то време било појединих пукотина у још нествореном јединству што нам је и данас занимљиво.
Путописни део који описује повратак Миланковића преко Владивостока и далеког истока америчким бродом до Трста, ова књига би могла да буде и конзулски приручник за сваког ко планира да се бави дипломатијом јер се у њој види на који начин један конзул часно обавља свој задатак у најтежим могућим условима.
*
Био сам беспослен, седео у Одеси са својом женом и сином. Овај је учио VII разред Ришељевске гимназије у Одеси. Лепо смо прославили тамо Св. Саву 1918. године. У „Гарнизоном Собрању” био је концерат у корист пансионата наших избеглица. Суделовали су Руси, одлични певачи и певачице одеске опере: г. Бочаров и г-ђа Ивона. Др Ђуро Коломбатовић, певао је лепо, а ја сам га пратио на клавиру. Г-ђа Ћирковићка давала је лутрију у корист Пансионата за децу наших избеглица из крајинског округа. За време концерта долазили су неки људи у Гарнизоно Собрање и питали шта је то? Рекоше им да је то прослава Св. Саве. „Срби?” упиташе, „Да, одговор. „Онда ћемо причекати, док завршите концерт”. „Немојте се узнемиравати” (ве беспокојтецја). После концерта одосмо нас неколико с породицама код једног професора руског Универзитета на чај. Тек тамо смо дознали, да су ово били бољшевици, који су питали. Чим се сала испразнила и ми отишли, они су ушли у Гарнизоно Собрање и узели власт у своје руке. Одеса је постала бољшевичка.
На неколико дана после тога, стиже депеша од нашег посланства у Петрограду, којом министар иностраних дела наређује мени, да примим и жерирам одески Генерални Концулат, а да се г. Марко Цемовић, дотадашњи консул у Одеси, премешта у Мадрид у посланство, за секретара.
У фебруару 1917. године кренуо сам из Одесе као генерални консул, а тамо, у том својству, био сам само неколико дана, јер сам оданде морао да бежим од непријатеља. Тада се нисам могао надати, да ћу у Русији и на крајњем истоку, провести све до фебруара 1920. године.
322
9 Ком.
Технички лист
- Формат
- A5
- Број страна
- 220
- Писмо
- Ћирилица
- Повез
- Меки (брош)
- Година издања
- 2023
- ISBN
- 978-86-6140-073-5
Овај наслов нема рецензију
Можда Вам се допадне
Будите у токуКонтактирајте нас путем WhatsApp