Да је којом срећом српска Отаџбина — постојбина мојих прадедова — остала у дуготрајном миру, после ослобођења и уједињења Српства 1918. године, ја бих се највероватније, доследно својим старим, одазвао сељачком позиву. — Да на имању свога оца, које је дед откупио од Турчина, орем и сејем, да косим и жањем, да гоним коње у гувну који копитама истресају жито из јечмена, ражана и пшенична класа од кога се прави „насушни хлеб“. Да одгајам стоку — овце, козе, говеда и коње; да косим ливаде и чаире, да сечем листобер за прехрану стоке преко зиме; да лети изгоним стоку на пасишта по планини, да је напајам на коритима са истопљеном водом од леда и снега, извађеног из јама, вртача и дубодолина. Моја срећна будућност проширила би се и на одлажење у варош и састанке: куповао бих намирнице, продавао стоку на пазару, слушао од варошана „шта се ради у свету“. Ишао о празницима цркви и на састанке; веселио се са рођацима и певао с њима враћајући се кући. Сретала би ме мајка, ако нико други не би био, помиловала руком и очима. Бавио би се „спортом“ када је зима и ора за лов, ловећи дивљач по планини. У доколици, преко зиме, читао песмарице и учио песме напамет, оне о бојевима, певао их уз гусле па какав био глас и гудало.

Та неостварена будућност мога живота, по злом удесу избијања Другог светског рата, претворила се у нешто друго, сасвим неочекивано и непредвиђено. Уместо плуга, да је остао мир, узео сам пушку, када је севнула искра устанка у моме селу Казанци у Гацку, Херцеговина, и тако постао борац у четничком рату који се водио 4 године под старешинством Драже Михаиловића, народног вође и првог устаника у окупираној Европи. Када је Отаџбина пала у комунистичко ропство 1945. године продужио сам четовање по српским планинама још 5 година. Тако сам у четовању и под оружјем провео више од 9 година — од 6. јуна 1941. до 10. августа 1950. Из тога живота је и ово моје „сећање“, писано по изласку из Отаџбине.

Шта је написано и ко је писац, то је прва ствар коју заинтересовани хоће да сазна чим отвори књигу?

У мојим сећањима или успоменама из четничке борбе, који се састоје од 2 главна дела написано је следеће:

У ПРВОМ ДЕЛУ под насловом „У ДОБА РАТА“ изнето је о устајању Срба у Гацку на отпор хрватској злочиначкој усташкој војсци која је, посретством немачких и италијанских окупатора, хтела да уништи српски народ свугде где се протезала њихова пупет држава. Изнети су догађаји у почетку устанка, за први месец дана, са више опширности и подробности. Ту је први напад на усташку посаду, на жандармериску станицу у Казанцима, 6. јуна 1941. заузимање положаја од Самобора до Степена према усташкој Фазлагића Кули, борбе око Зборне Гомиле, Пустог Поља и Степена. Напад на варошицу Автовац и заузимање од усташа, уочи Видовдана 1941. г. Напад на италијанску извиђачку колону, која је хтела да оспори заузимање Автовца, и суочавање са усташким злочинима на Коритској јами, у коју су хрватске усташе бациле преко 300 Срба.

Почетак борбе са комунистима и њихова оргијања из првих дана њиховог крвавог заснутка и пира над националним Србима и Српкињама. Једна већа операција четника Невесињског корпуса, у мају и јуну 1942. г. која је допринела поразу комуниста са терена Херцеговине и Црне Горе, описана је како сам је ја видео.

Борбе „гатачких јуришлија“ свуда по Гацку и деловима Невесиња, Билеће, Требиња, Љубиња и Стоцу. На простору Пиве, Голије и Бањана, и путем кроз Босну, до Лијевча Поља и пл. Козаре, где су безмало сви нестали.

Одступање преко Словеније и прелажење у Аустрију. Ступање у додир са Енглезима и како су нас изручили комунистима. 30 дана прогонства у унутрашњост земље и бежање из Теслића, у Босни. Шеснаест дана путовања преко планина, од Теслића до Гацка, наилажење на остатке лешева и спреме куда се Дража са србијанским четницима пробијао за Србију. Поново „савијање гнезда“ у планинама свога родног краја и настављање борбе мањих четничких група.

У ДРУГОМ ДЕЛУ под насловом „ПОСЛЕ РАТА“ или „Борба до последње капи крви“, изнет је живот патње и страдања у шуми од 1945 — 1950. У овом делу, о коме се мало у јавности зна, заинтересовани читалац може наћи горког искушења и нечувених напора како се четници, и после рата, дуги низ година, одржавају по планинама, жестоко прогоњени од комунистичких власти. Ноћни додири са народом и исказивања заједничких мука, сукоби по кланцима са потерницама, скривање трага и зимовања по највећим планинама, брдима, јамама, пећинама, покретања и искакања у снег пред куршуме. Погибије четника по планини Сомини. Масовне потере и претње комуниста на уништењу преосталих четника. Прогонства породица и пријатеља четника у сабирне логоре ради боље контроле над четницима у шуми. Пуштају их само кад сазанају да је њихов четник погинуо. Садизам и мрцварење тела погинулог четника — песме и коло око убијеног! Нечувене страхоте комунистичког терора над противницима свог злогласног режима.

Под насловом „ОДЛАЗАК ИЗ ОТАЏБИНЕ“ или „путем кроз беспуће — из Херцеговине за Грчку, од 25. маја до 10. августа 1950.“ читалац може наћи како је једна четничка група од 5 бораца покушала да се пробије за Грчку, преко планина Црне Горе и Јужне Србије. Овде је учињен последњи напор који се могао дати да неко пређе у иностранство из толике даљине, на томе путу је остављено 78 дана. Од петорице четника, колико их је пошло за Грчку, пробила су се само двојица; остала тројица су погинули у арнаутском насељу Дреница код Метохије. Како се пело на највише висове Шар планине, да се узме „оријентација“, и вијугало између албанских и југословенских караула по граници, са тачношћу је описано. Наилазак на граничне страже и заседе, на запете мине, вучје јаме; упадања у непозната села и заглављивања по непознатим планинама, отимања хране од Арнаута и тешкоће око прелажења река, били су свакодневна појава двојице претеклих четника који су се пробили у Грчку. Патње без воде по безводним планинама и храњење попрженим житом из отрешеног класа по пољима, били су чести догађаји на путу. Губљење оријентације и помисао на самоубиство пратили су нас на више места.

Прелажење у Албанију, због непознавања правца куда да се иде, тешкоће на томе путу који је трајао 5 дана. Пролажење кроз албанска војничка заседања која су била истурена по граници због сукоба са Југославијом. Несташица воде и хране и опасно провлачење на албанско-грчкој граници, где је логоровала војска, због затегнутих односа и недавно протераних комуниста из Грчке. Све се то може наћи, скоро сваки преживели дан, у опширном напису „Путем кроз беспуће“, који је спреман за посебну књигу.

Цела грађа, која је сабрана у овој књизи производ је мојих доживљаја и очевидности. Ништа није узето по „чувењу“ и најмање има туђих навода. Сви преживели догађаји су суочавање у њима и пренешени су на хартију са најбољим сећањем и жељом да буду најтачнији. Ако понегде има „песничке ноте“, то је „мана“ свих горштака из гусларског краја. Има понегде и поноса, али не претераног и незаслуженог, него онаквог за који Његош каже: „Није срамно похвалит се право“. Ја то нигде нисам чинио у односу себе него у односу описивања јунака према којима нисам могао „срцу одолети“ а да не кажем и коју похвалну реч.

Описивања догађаја нису само на простору свога ужег краја, она се протежу дуж целе Југославије, чак и даље — од Тирола у Аустрији до близу Грамоса у Грчкој. Ја сматрам да ће и за будућег историчара понешто бити од важности из ових мојих успомена. Када, рецимо, по неком фосилу или каквој другој ископини из земље, могу да пронађу колико је стара и из кога доба потиче, или из записа који су писали невешти људи, стручњаци нађу драгоцености — можда ће онда и овде бити нечега за што се иначе не би знало. Ја сам, што сам више могао, избегавао да пишем о оним стварима које су други писали и објавили. Такође, нисам стајао на брду него под брдом, па нисам могао добро видети „шта се све ради“, као они што су били на положајима и одговарајућим местима. Да сам тада мислио на писање, вероватно бих имао шире погледе. О ономе што нисам добро „осмотрио", нисам писао. Ја сам носио пушку, а не перо!

Грађа која је унета у ову књигу није спремана за књигу, бар овакву целокупну какву сам спремио сада. Ово су мањи и већи написи објављени у новинама, у периоду дужем од 25 година. Тако ови (састави) неће бити добро сложени и по хронолошком реду. Биће неких „прескока“ у првом делу „Из доба рата“, али ће то мањи чланци, који су писани о „годишњицама“, „Божићима“ и другим истакнутим догађајима, потпуно допунити што је у недостатку. „После рата“ и „Одлазак из Отаџбине“ су потпуни састави, спремни да се објаве као посебне књиге.

На крају да поменем и то — шта ме је потстакло да пишем о четничким борбама по изласку из Отаџбине, у страни свет и емиграцију. Највише је деловало то, што из оне средине, где сам пролазио у борбама, разним патњама и страдањима, није преживело много бораца, њих је врло мало у емиграцији, а нема их много ни у земљи. Када сам живео са њима, онима што су пали за Српство, нарочито после рата у шуми, ми смо се међусобно разговарали и о томе, ако неко преживи, да каже како смо живели. Пошто су ово мањи и спореднији догађаји збивања у најновијој српској историји, то би могли пасти у заборав, па ме је, с те стране, потстрекивала жеља да радим на овом објављивању. У земљи, где влада комунизам, набацано је доста корова на све што је српско и четничко. Преостаје да преживели, који се налазе у слободи, раде на обарању комунистичких неистина које су се почеле ширити из оквира њихова домена. Као дугогодишњем четничком борцу у Отаџбини мени ни крв није дала „мира“ да после боја бацим копље у ледину и седим скрштених руку у емиграцији. Остао сам под заклетвом своме мученичком народу и палим саборцима да очувам њихов аманет и да се борим до последњег даха свога живота. То је за мене најмања жртва а највећи понос. Да је било места за оружану борбу никада не би узео перо, јер оно није моје занимање — моја је пушка у рату и плуг у миру моје Отаџбине.

Велико гостопримство нашао сам у „Канадском Србобрану“, органу Српске народне одбране у Канади, у којем сам, скоро од његовог изласка, почео објављивати чланке из четничке борбе и своја запажања у односу борбе против српских непријатеља, као што су комунисти у земљи и усташе у иностранству. Чланцима о четничкој борби „Канадски Србобран“ је осветљавао гробове у тами наше поробљене Отаџбине.

У раду око штампања изашли су у сусрет и помогли: Српска народна одбрана у Канади, уступила је своје машине за слагање текста; г. Лазар Стојшић, пешадијски мајор Краљевске војске, пре рата, и уредник „Канадског Србобрана“ више од три деценије, извршио је коректуру текста пре и после слагања; инж. Гвозден Ђ. Бајић, сложио је текст на машинама и извршио техничку припрему за штампу, уз минималну награду.

Њиховом помоћи смањен је материјални издатак за штампање књиге, на шта им се свесрдно захваљујем. Уз то, као најглавније, они су имали у виду да, својим радом и доприносом, помажу српску националну борбу која се води — изношењем дела на видело из прошлог рата, са чим се уједно осветљава истина и пали свећа палим у борби за слободу српског народа.

Велику моралну подршку имао сам и код читалаца „К. Србобрана“ који су ми бројним писмима и порукама дали више воље да радим на објављивању. Многи од читалаца „К.С“, са којима сам се срео, стиснули су ми десницу и кроз сузно око проговорили шта мисле о преживелим догађајима из четничке борбе коју су читали у „К. Србобрану“. Неки су нашли себе и своје „доживљаје“ који спавају на срцу у њима. Они који нису имали среће да се боре у Равногорском четничком покрету, него су стицајем околности живели ван Отаџбине, стекли су више сазнања и добили јаснију слику о ратним догађајима у њиховој земљи и још више заволели своје четнике — борце за слободу. Нашло се љубитеља слободе и међу младим српским снагама, које пристижу из Отаџбине, па су са одушевљењем читали чланке у „К.С“, о борбама четника за време рата и после њега.

У књизи има више од половине градива које нигде пре није објављено. Сабрано у једном делу биће прегледније и лакше за читање. По садржају на крају књиге лако ће се моћи наћи шта је од интереса за читање — из кога доба и о чему. Моја жеља је одувек била да упознам што већи број читалаца о догађајима у земљи за време рата и четничкој борби у њима, зато сам претходно и објављивао већи број чланака у новинама о томе.

У нади да ће ускоро гранути сунце слободе српском народу у нашој Отаџбини па ће искрснути боље могућности, и виша сазнања о праведним жртвама које су пале на бранику Српства и слободе.

*

Алекса Тепавчевић, рођен 28. јануара 1920. године у херцеговачком селу Казанци, у Гацку, од оца Јакова и мајке Саве рођ. Слијепчевић. Без школског образовања сем основне школе. Детињство и младе дане провео на сеоском имању код свога оца.

У почетку устанка у своме месту ступио у четничке одреде и борио се у њима до завршетка рата. Пред крај рата повлачио се са четницима у Босну, после у Словенију. Прешао у Аустрију (1945), ступио у додир са британским трупама код Бељака, од којих био враћен и предат комунистима на жељ. станици Јасенице. Прогоњен 30 дана под стражом комуниста у правцу „свог родног места“; на том путу, код Теслића у Босни, извршио бегство и планинама дошао у свој родни крај. Ступио у додир са четничким групама у пределу Херцеговине и наставио четовање. Провео у шуми 5 година после рата, уз велике патње и страдања. Доживео 1950. годину и са четири претекла саборца отступио за Грчку. На том путу, од 78 дана, изгубио три саборца — сапутника. Прешао у Грчку са Димитријем Црногорцем на предело Кастурије у Грчкој. Око годину дана провео у избегличком логору Лаврион, одакле емигрирао у Канаду 1. децембра 1951. године.

У Канади, као „новој отаџбини“ настањен и живи стално до данас. Као фабрички радник узгредно се бави писањем у српским емигрантским листовима: „Канадском Србобрану“, „Слободи“ и „Српским Новинама“. Писао већином о преживљајима из доба рата на коме искуству темељио своја излагања о националним проблемима. Писао и о животу националне српске емиграције, о њеном одржању у туђини и борби за ослобођење поробљене Отаџбине испод комунистичког ропства.

Поред овог дела, „Борба за Слободу“, које сада издаје, у рукопису му стоји напис „Из живота мојих земљака“ — углавном патње и страдања изнета кроз разговор сељака и сељанки са којима је писац био тесно повезан у току рата и после њега.