ПРЕДГОВОР 

Ове године се навршава 110 година од рођења и 30 година од смрти Радомира – Радета Ј. Антића из села Мало Војловце, команданта 4. Бошњачког батаљона Прве Јабланичке бригаде Југословенске војске у Отаџбини.  Иако веома занимљива и узбудљива, његова биографија до сада није била предмет интересовања  историографије. У локалној, идеолошки обојеној „историографији“ након Другог светског рата, у широј фамилији, локалној заједници, његова личност била је табу тема. О њему се веома мало, готово ништа није писало.  

Први који га је поменуо у историографији био је Бошко Крстић у књизи Јабланица и Пуста река у НОБ издате давне 1970. Крстић га помиње  на два места у две реченице. Оба пута у негативном контексту. Након Крстића, лесковачки публициста и некадашњи припадник Удбе Никола П. Илић у књизи Јабланички НОП одред позвао се на изјаву Антића у једној фусноти, у делу који говори о организацији Југословенске војске у Отаџбини у некадашњем Јабланичком срезу. Скоро једну деценију након тога изашла је књига Четници у Лесковачком крају 1941–1944. аутора Живана Стојковића, Хранислава Ракића и Николе П. Илића. Иако се радило о најзначајнијем организатору четника, а касније и равногораца у селима бивше општине Бошњаце, у овој књизи нема ни помена Радета Антића.  

 Новинар Наше речи Станко Миљковић, пре 16 година, објавио је  у априлском броју из 2007. године текст Заклетва која се поштује у коме је укратко описао живот и рад Радомира Антића. Месец дана након објављивања овог текста реаговао је Никола П. Илић. Он је у мајском броју Наше речи објавио текст под насловом Ко је био четник Раде Антић? У свом реаговању, Илић, идеолошки оптерећен, изнео је низ нетачности и произвољности из Антићеве биографије. Оба текста писана су из пера публициста и новинара, лишена критичког апарата и научне методологије. Ови текстови јесу полазна основа за писање ове књиге али компаративном методом утврдили смо да се мимоилазе са историјским изворима првог реда. 

  Последње што је написано о Антићу дошло је поново из пера Николе П. Илића. У својој књизи Одметници на југу Србије 1941–1953. Илић се у једном поглављу осврнуо и на ток хапшења Антића јануара 1947, затим на његову биографију и на јатаке који су му помагали да се скрива од 1944. до 1947. 

У српском народу постоји изрека „Мртва уста не говоре“. Та изрека везује се и за Радомира Антића. Он већ 30 година није међу живима, па не може да одговори на разне конструкције и искривљене историјске слике из Другог светског рата на југу Србије.  Руковођени горе поменутим констатацијама и због жеље да се сазна истина и открије улога Радета Антића у Другом светском рату, ми смо годинама мукотрпно трагали за сведочанствима о његовом животу. Проучавали смо  књиге, оригинална архивска докумената, узимали изјаве сведока, а све у циљу писања ове биографије. После вишегодишњих истраживања, а због чињенице да је ове године јубилеј од његовог рођења и смрти, ми ужој стручној и широј читалачкој публици дајемо ову књигу на читање.  

Идеју за наслов књиге преузели смо од сада покојног Станка Миљковића из Великог Војловца. У знак захвалности због тога што се први осмелио да напише нешто о Радету Антићу, ми смо се послужили  насловом његовог новинског чланка из 2007. Пишући ову биографију водили смо се латинском изреком „SINE IRA ET STUDIO” односно „БЕЗ МРЖЊЕ И ПРИСТРАСНОСТИ“. У књизи смо настојали да пишемо без икаквих идеолошких, страначких или било којих других оптерећења и убеђења. Критиком и компарацијом историјских извора покушали смо да утврдимо све битне сегменте из Антићевог живота. 

Сама књига подељена је на више поглавља и прати живот и рад Радомира Антића од рођења 1913. па све до смрти 1993. Поглавља су поређана хронолошким редом и носе следеће наслове: МЛАДОСТ И ПОРОДИЦА; У ДРЖАВНОЈ СЛУЖБИ; У КРАЉЕВОЈ ГАРДИ; ПОВРАТАК У БОШЊАЦЕ; У АПРИЛСКОМ РАТУ; ЧЕТОВОЂА ВОЈВОДЕ КОСТЕ ПЕЋАНЦА; БОРБЕ ЗА ЛЕБАНЕ 1941; БОРБЕ СА ПАРТИЗАНИМА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 1942; КОМАНДАНТ 4.  БАТАЉОНА ЈВуО; НЕМАЧКА ПОТЕРА; ОЧЕ, ПОМОЗИ!; НЕКА ЖИВИ ВЕРКА!; УБИСТВО ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ БОШЊАЦЕ; СПАСАВАЊЕ ЕНГЛЕСКЕ ВОЈНЕ МИСИЈЕ; САБОТАЖЕ; БУГАРСКА ПОТЕРА; СУДБОНОСНА ГОДИНА – ПАРТИЗАНИ НАДИРУ; У ОДМЕТНИШТВУ; СУЂЕЊЕ И РОБИЈА, ПОД БУДНИМ ОКОМ УДБЕ; ЗАСЛУЖЕНА, А НЕОСТВАРЕНА ПЕНЗИЈА; ПОСЛЕДЊЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА; НЕИСТИНЕ И ФАЛСИФИКАТИ НИКОЛЕ П. ИЛИЋА.

Надамо се да ће ова књига подстаћи   истраживаче и историчаре Лесковачког краја да мало више пажње посвете проучавању четничке организације на југу Србије и Југословенске војске у Отаџбини. Нека ова књига буде подстрек да се после вишедеценијске идеолошке магле, мрака  и пристрасности, у правом светлу представе четнички и равногорски команданти, војводе, четовође, четници, официри и подофицири из Другог светског рата на југу Србије. 

На крају предговора захваљујемо се свима који су на било који начин помогли да ова биографија угледа светлост дана и изађе из вишедеценијског мрака. 

На првом месту захваљујемо се Тихомиру Петровићу професору емеритусу Педагошког факултета у Сомбору који је предложио аутору да напише биографију о Радомиру Антићу.  

Велику захвалност дугујемо породици Новице Илића из Ждеглова, породици Горана Антића из Малог Војловца, породици Ненада Антића из Бошњаца, породицама припадника Југословенске војске у отаџбини који су били под командом Радомира Антића, Народном музеју у Лесковцу и библиотекару Ивану Стефановићу,  Данијели Симић архивском саветнику и раднику депоа Ивану Стаменковићу из Историјског архива у Лесковцу, Народној библиотеци „Петар Петровић – Његош“ у Медвеђи, издавачу господину Павлу Деспотовићу и рецензентима др Душану Илићу, др Ивану Ристићу и мср Бојану Панићу и лектору Милици Цакић – Ристић.  

Посебну захвалност одајем спонзорима који су финансијски помогли штампање ове књиге. 

Ово своје дело посвећујем свом сестрићу, сину моје рођене сестре Александре, Деспоту Лазаревићу.

О  Светом Луки, 2023 Аутор