Предговор

Ову Опћу Црквену Историју са црквеностатистичким додатком, чију прву књигу овим предајем српској јавности, намењујем у првом реду својим слушаоцима, богословима, да им при предавањима, која слушају из опће црквене историје, као и уопће при изучавању опће црквене историје послужи као руководство. Затим свештеницима нашим, да им у њихову пастирском раду помаже као приручна књига, као мала енциклопедија за цркву у прошлости и садашњости, за што ће згодна бити особито стога, што ће на крају имати детаљно израђен регистар, који регистар саставља мој колега професор Јован Живковић. Напослетку свима верним синовима православне српске цркве, да им буде верно огледало живота цркве.

Будући да опће црквене историје у обиму за наше богослове, свештенике и више потребе црквенога друштва до данас у нас нема, будући дакле да су наши богослови упућени једино на предавања свога доцента, свештеници пак на то, да забораве оно што су у Богословији учили — ако немају времена или наклоности да се одају специјално изучавању црквене историје — а верни синови цркве на то, да подлежу штетном утецају антицрквеног, често чак и антихришћанског духа, то мислим, да ће ово дело добро доћи и богословима и свештеницима и свима према цркви расположеним члановима српског друштва. Овим последњима тим пре, што им се овде излаже црква мученика, дивна књижевност светих отаца, провиденцијална институција црквених сабора, борба свеопће цркве са људима опозиције, величанствени културни рад цркве итд., а што све помаже, да им спадну са стране им натурене мрачне наочари, кроз које гледају на цркву, да им испадне из руку опет са стране пружено конвексно или конкавно огледало.

Ово сам дело превео са немачког оригинала, који међутим до данас није изишао штампом, него само неколико пута литографијом. При превођењу служио сам се последњим литографисаним издањем, али таквим примерком тога издања, који је г. аутор лично, својеручно исправио, допунио, за моје српско издање нарочито спремио и мени уступио са дозволом, да на местима, која говоре о српској цркви чиним допуне и измене, што сам и чинио, тако да за места о српској цркви ја и одговарам. Можда ће некима чудно изгледати што издајем штампом превод дела, док само дело није штампано. Али што то чиним, мислим имам довољно разлога. Пре свега то су чинили код овог дела и други. Ово су дело издали 1900—1901. у румунском преводу два румунска епископа Атанасије Римнички и Герасим Арџешки. Даље сврха ми је била дати у руке нашим богословима, свештеницима и црквеним људима за наше прилике најподеснију опћу црквену историју. Осећала се потреба, не, стављаху се захтеви, да се такво дело што пре појави. На брзу руку се такво дело не може написати; ишту се зато деценије. Пошао сам дакле потражити у страној књижевности такво дело са намером да га преведем. На Запад нисам смео ићи. Да и не говорим о духу у делима западних црквених историка, римокатолика, протестаната, па чак и старокатолика и англи-канаца, они тако мало говоре о нама источним хришћанима у својим делима ове врсте, да нашим потребама и захтевима не могу удовољити. Морао сам се ограничити на православни Исток, који — природна ствар — о источним хришћанима опширније говори. Али ту се нема много бирати. На Истоку је у последње време много урађено на опћој црквеној историји, али није израђено много опћих црквених историја, а поготову потпуних опћих црквених историја за више школе. Руси немају ни једну једину своју потпуну опћу црквену историју доведену до наших дана, а за више школе и за потребе свештенства и црквеног друштва. Грци имају Киријакоса. Овог нисам узео у обзир, јер сам нашао, да за нас није најподеснији. Остаје на целом православном Истоку још једна једина потпуна опћа црквена историја, доведена до наших дана, а у обиму за више школе и више потребе свештенства и црквених људи, а то је историја од много уваженог, у својој цркви и народу много цењеног академика архипрезвитера-ставрофора Јевсевија Поповића, професора на черновичком богословском факултету, д. и кр. дворског саветника итд. Да се баш на овом делу задржим те да га издам на српском језику, понукало ме је међутим не само то, што је то православно дело, што се у довољној мери обазире на православну и хетеродокну источну цркву, што је потпуна до наших дана доведена опћа црквена историја, и осим Киријакосове опће црквене историје у последњем свом својству и једина у православном свету, него још и неке друге околности. Наиме: ова опћа црквена историја има на крају црквеностатистички додатак, те нам тако износи не само развитак цркве, него и резултат тога развитка; посебно, у посебним главама обрађује сваку страну црквеног живота, те нам пружа потпуну слику цркве у историји; води рачуна о такозваном вишем прагматизму, без чега православна црквена историја не сме бити; напослетку, код свију, који су имали прилике да ову опћу црквену историју проуче, наишла је она на најпријатнији одзив и похвалу, па и код колеге ми професора Јована Живковића, који је дао непосредна повода издавању ове опће црквене историје у српском преводу понудивши своју сарадњу и зајемчивши потребне трошкове око издавања.

У Срем. Карловцима на празник св. цара Константина и матере му Јелене 1912.

ђакон Др. Мојсије Стојков

професор у Богословији карловачкој.