Г) ДИЗАЊЕ ОПСАДЕ СКАДРА ОД НАШЕ СТРАНЕ И ПОВРАТАК НАШИХ ТРУПА ИЗ МЕДОВЕ И ДРАЧА ЗА СОЛУН.

До напада на Скадарску тврђаву није се дошло, мада је све било припремљено и с нестрпљењем се очекивао заповешћу одређени час, па да отпочне акција. Узрок овоме је интервенција Великих сила, поглавито Аустроугарске и Италије, које су на све могућне начине радиле, да се обустави даља акција према Скадру, и да Скадар припадне аутономној Арбанији.

Аустроугарска је била спремна за рат и једва је чекала ма какав повод, па да одмах отпочне рат противу Србије и Црне Горе. Мемоари аустроугарског маршала Конрада фон Хецендорфа, бившег начелника ђенералштаба аустроугарске војске, ово потпуно потврђују.

Како је ствар код нас по овоме текла, може се видети из ниже изложане преписке.

Председник Министарског савета депешом од 22. марта пита Врховну команду: „да ли би се даља експедиција трупа за Скадар могла обуставити без штете по операције”. У исто време извештава да: „Велике силе саветују нас и Грке, да обуставимо даље ширење трупа, јер су оне решиле питање о Скадру. Тиме што је ђенерал Бојовић примио команду над целом опсадном војском (српско-црногорском), то је одговорност за нас већа. Нека штеди цркве, школе, болнице и све стране установе. Може странце пустити, а тако исто и све неборце”.

Врховна команда 24. марта пита председника Министарског савета: „шта да се предузме под Скадром, пошто командант приморског кора извештава, да не може позитивно јемчити за успех напада без остатка кора, при чему је Врховна команда изјавила, да би само у таквом случају напад требало предузети ако би Скадар по заузећу припао Црној Гори; иначе не вреди трупе излагати усалудним губицима”.

На ово председник Министарског савета депешом од 24. марта одговара: „демонстрација флоте може се развијати у правцу како је краљ Никола рекао и услед тога обазривост налаже, да се према томе равнамо. Што се тиче напада на Скадар, то је ствар чисто војна и у то се не можемо мешати.

Са гледишта политичког, што се пре Скадар заузме тим боље. Али би било врло рђаво, ако би се покушао напад, па не би успео. Извештаваћемо о току политичке акције. Аустроугарска тражи, да се објави блокада, али ово није још решено, није нам саопштено”.

Према овом одговору председника Министарског савета Врховна команда послала је команданту приморског кора 26. марта ову директиву:

„У Вашем раду противу Скадра управљајте се, с обзиром на ток демонстрације европске флоте, како је то објаснио у главноме краљ Никола. Са гледишта политичког било би боље да Скадар што пре падне. Али би било врло рђаво, ако би се напад покушао, па не би успео. Према томе напад предузети само онда, када се потпуно изврши сва потребна припрема за успех, дакле када је успех врло вероватан. Велике силе решиле су демонстрацију флотом. Аустроугарска тражи „да се објави блокада, али ово није још решено, нити саопштено. О току политичке акције јављаће Вам се. Када се буде одредио дан за напад на Скадар јавите овамо”.

25. марта, председник Министарског савета извештава Врховну команду да: „укрцани у Солуну IV ешелон приморског кора не треба кретати, јер постоји опасност, да га европска флота неће пустити да се искрца и да га чак зароби. Што се тиче акције на Скадар, то је чисто војничко питање у које се влада не меша.”

О овоме је Врховна команда одмах известила приморски кор и наредила, да се IV ешелон у Солуну искрца из бродова и жељезницом врати у Велес.

27. марта председник Министарског савета извештава Врховну команду депешом (Бр. 504): „не могу се слати трупе и материјал морем, јер је блокада проширена и на Сан Ђовани ди Медуа. Судбина Скадра решена је и Велике силе заједно с Русијом саветују, да престане што пре опсада Скадра. Док се трупе не врате старајте се, да их снабдевате храном и муницијом. Краљ и влада донеће скоро коначно решење о приморским трупама”.

28. марта Врховна команда добила је од председника Министарског савета депешу: „у вези моје депеше бр. 504 молим наредите ђенералу Бојовићу, да обустави сваку акцију код Скадра. Политички разлози то диктују”.

28. марта председник Министарског савета доставља Врховној команди: „Политички разлози и данашња политичка ситуација нагоне нас прекинути непријатељства на Скадру и дићи опсаду. Сем блокаде приморја, која онемогућава даље транспортовање трупа, муниције и хране, Велике силе употребиле су сав свој утицај, да Скадар остане Арбанији и да ми не чинимо узалудне напоре и непотребне жртве. При таквом стању ствари не остаје нам ништа друго, већ да наше трупе прекину операције, дигну опсаду и повуку се на положаје, да би могле остати само у дефанзиви. Молим издати у том смислу потребне наредбе ђенералу Бојовићу.

Наш посланик на Цетињу добио је налог, да извести о овоме црногорску владу”.

Према овоме Врховна команда депешом од 29. марта наредила је команданту приморског кора, да одмах прекине операције противу Скадра, дигне блокаду, и да се са трупама повуче уназад на угодан положај, и ту да се држи у дефанзиви. У исто време обустављена је и намеравана пошиљка муниције за приморски кор.

Командант приморског кора примио је ово наређење ноћу 29/30. марта у 1 час, и одмах је о овоме известио краља Николу. Као одговор на ово питање добио је од краља Николе са Цетиња 30. марта ову депешу: „Ваш ме је телеграм поразио, да напуштањем заједничких операција губимо Скадар, који за мало дана ћаше бити наш. Споразумите се са бригадиром Ј. Вукотићем по даљој црногорској акцији противу Скадра”.

1. априла приморски кор добио је депешу из Врховне команде, да су Црногорци решили, да Скадар и даље нападају, стога се наређује, да се наше трупе повуку што даље на југ, било на Драч, или неку другу тачку изабрану и са здравственог гледишта. Са трупама повући топове и сав остали ратни материјал.

Према овој заповести трупе приморског кора повукле су се ка Љешу и Медови и тамо очекивале заповест из Врховне команде за даљи рад.

Црногорски краљ Никола својом наредбом извукао је црногорске трупе испод команде команданта приморског кора и ставио их под своју команду.

5. априла Врховна команда доставила је команданту приморског кора депешу турског великог везира Махмуд Шевкет-паше, упућену команданту Скадра Есад-паши. У овој депеши велики везир извештава Есад-пашу, да ће се српске трупе повући од Скадра, те да с њима не ступа у борбу, јер су оне обуставиле непријатељства. Ову је депешу Врховна команда доставила команданту приморског кора, да је он преда Есад-паши. Командант приморског кора је 5. априла по парламентару¹ предав Есад-паши горњу депешу.

По одласку наших трупа, наш сектор према Брдици заузели су Црногорци са колашинском и дурмиторском бригадом из зетског одреда. Оне су за овај циљ биле превезене преко Скадарског језера у с. Скја, а одавде сувим кроз распоред приморског одреда и преко моста на Бојани код с. Фраскањели дошле на Бушатски сектор и поселе одређене им одсеке.

Наређењем Врховне команде од 31. марта све наше трупе на Јадранском приморју имале су да се спреме за повратак морем у Солун, а одавде жељезницом у одређене им гарнизоне за становање. Даље је наређено, када и где да престане дејствовати корпусни штаб, упућујући своје дотадање особље на пређашње положаје и дужности.

7. априла корпусни штаб преместио се у Медову, а све трупе Дринске дивизије II поз. и остале корпусне јединице и установе, повучене су уназад и убиваковане на линији: Љеш— Медова, спремне за укрцавање у бродове.

За заштиту овога повлачења и укрцавања остављена је била као заштитница Дринска дивизија I поз. (5. и 17. пешад. пук) и један дивизион пољске артиљерије. Када су се сви делови кора повукли и убиковали на простору: Љеш—Медова, наређено је заштитници да се повуче до Љеша, а испред Љеша била јој је одређена линија за обезбеђивање укрцавања наших трупа. Под овом заштитом вршено је укрцавање трупа у грчке бродове, чим су ови почели пристизати у Медовски залив.

Пошто по извештају енглеског вицеадмирала Сесил Берне-а, команданта Међународне флоте, није било више опасности на мору од турске крстарице Хамидије, те је сваки брод, чим је био утоварен одмах полазио на пут за Солун.

Пре укрцавања трупа била је издата заповест из команде приморског кора којим ће се редом трупе укрцавати и где ће се упутити када стигну у Солун. Као надзорник укрцавања био је одређен командант Дринске дивизије II поз. пуковник Дамјан Поповић, који је имао да се крене са последњим ешелоном.

Сва наша претекла храна и фураж предата је Црногорцима по наређењу наше Врховне команде. Корпусни штаб, штаб команданта Дринске дивизије I поз. и 2 батаљона 17. пешад. пука са штабом пука, кренуо се из Медове на броду „Темистоклес” (прекоокеански) 15. априла у Солун око гребена Матапана (пошто се брод није могао провући кроз Коринтски канал као остали мањи бродови) где је стигао 18. априла, а у Скопље 20. априла. Остале јединице из Солуна транспортоване су жељезницом у раније одређена им места за становање.

На овај начин силом политичких прилика напуштен је Скадар и Јадранско приморје Медова—Драч.