У науци још нема пуне сагласности о опсегу Источног питања (питања Ближега Истока). Има најшире схватање, које све борбе за власт на европском југоистоку и предњоазијском западу, у целој историји или бар од средњега века даље, обухватају тим именом, а има их који то питање ограничавају на дипломатску борбу Русије и европских Великих сила о османлијску баштину после Кучуккаинарџијског мира од 1774. године.

Први полазе са становишта историјске географије, водећи рачуна првенствено о државно-политичкој организацији Ближега Истока у историји, а други са становишта новије дипломатске историје.

При овом другом гледишту историографија се поводила за схватањем дипломатије Великих сила и за случајношћу да је у европски дипломатски језик уведен тај израз доцкан: на конгресу Св. Алијансе у Верони 1822. поводом Грчког устанка. Али, тај се израз може да прати далеко од тог времена у прошлост чак до Лепантске битке, прве велике победе удружених хришћанских сила над Турском (1571).

Историчари који су се бавили целим овим питањем и гледали на његову суштину и садржај, схватили су га у ширем опсегу. Они су видели да је то питање постојало с истим значењем, и ако не увек под тим именом, и далеко у прошлости.

Већина их схватила га је као питање политичке историје Балканског полуострва и Леванта у вези са османлијском власти у тим областима.

Ст. Станојевић узима у временском погледу шире, а у просторном уже значење Источног питања, протежући га на цело историјско време и ограничујући га на Балкаиско полуострво. У расправи „Пред Српско-турски рат 1912. године” посвећује му он подужу главу под насловом „Источно питање”. Он му даје овај опсег: „Источно (балканско) питање старо је колико и историја Балканског полуострва. Оно је постојало још у старом веку, није скидано са дневног реда кроз цео средњи век, а задавало је једну од највећих и најозбиљнијих брига државницима свих држава и народа у модерно доба.”

Станојевић је нагласио тесну везу између Српског и Источног питања, сматрајући прво као битни део овог другог и истичући да се „историја српског народа скоро поклапа са историјом источног питања.”

Писац једне велике историје османлијског царства, Цинкајзен, схватио га је пре неких седамдесет година у посебној расправи као проблем, који се преко четири века врти око постанка, опстанка и будућности силне Отоманске царевине, која се као нека коб увукла међу европске државе. Res orientales, како се спочетка називала турска ствар, постале су одмах питање од општег европског интереса. Цинкајзен почиње „детињство” Источног питања с појавом Османлија на најисточнијим обалама Европе па до 1503. и излаже друга два стадија до 1573. односно 1774, завршујући га са последњим, четвртим, стадијом после Кучуккаинарџијског мира, као са модерним развојем његовим.

Писац раширеног, донедавно јединог синтетичног дела о овом питању, (8. изд. 1921), Француз Дрио (Driault), дефинише га као проблем напредовања суседних народа на штету муслиманских народа, дајући му, тако, верски карактер, али увиђајући да је оно у садашњости било узело поглавито економски карактер, јер су сви европски народи осетили потребу да имају једно место на великом трговачком друму Истока. По Дриоу је Источно питање настало с повлачењем ислама у Европи и Азији с једне и друге стране Босфора и Дарданела. Писац предговора из 1898. за Дрио-ово дело Моно (G. Моnоd) наглашава нарочито, да је Дрио схватио то питање у најширем смислу: као историју односа ислама с хришћанским светом. Он је, заиста, изложио не само европско-османлијске односе него и све односе где су европске државе долазиле у додир с исламом било у Предњој Азији (с Арапима, Турцима, Перзијанцима) или целој северној Африци, обухватајући тако и арапске земље и Индију па чак и руску експанзију на Крајњем Истоку.

Писац првог енглеског прегледа (I изд. 1917. II 1918) Мариот фело вустерског (Worcester) колеџа и члан парламента за град Оксфорд, прихвата кратку дефиницију Д-ра Милера, да се Источно питање може дефинисати као проблем о испуњавању вакума, који настаје постепеним ишчезавањем Турске царевине у Европи. За боље објашњењо додаје он главне моменте које је он обрадио у свом делу као саставио делове тога питања: улогу Османлија у европској историји од њихова првог прелаза преко Хелеспонта у половини XIV века, положај појединих балканских држава које су као Грчка, Србија, Бугарска и Румунија постепено излазиле на површину, како су се повлачили отомански валови, или, као Црна Гора, никад нису биле стварно ни преплављене, или су као Босна, Херцеговина, Ердељ и Буковина биле анектиране од Хабзбурговаца, даље питање Црног мора и Мореуза и као главни проблем посед Цариграда, положај Русије у Европи и њезину природну тежњу према Средоземном мору и везе са султановим поданицима исте вере а особито исте словенске народности, положај Хабзбуршке царевине и њезину бригу за излазом на Егејско море и њезине односе с Јужним Словенима у Далмацији, Босни и Херцеговини, Србији и Црној Гори као и с Румунима у Ердељу и Буковини и најзад држање европских сила уопште и Енглеске напосе према свима или некима од гореспоменутих питања.

Овим објашњењем Мариот је проширио дефиницију Д-ра Милера и, сасвим оправдано, обухватио и период напредовања и продирања османлијске силе у Европи поред периода пропадања и узмицања те силе.

У немачком делу К. фон Сакса, (I изд. 1908, II 1913), изложена је историја пропадања турске моћи с освртом и на доба напредовања и с кратким прегледом фаза Источног питања.

Бугарско дело Генова, професора Софијског университета, (1925, 1926) опширно излаже политичку и дипломатску историју овога питања од времена Катарине II с кратким погледом на претходне догађаје и мировне уговоре XVIII века.

Код нас су досада обрађивали ово питање готово једино политичари и национални радници и, разумљиво, само као политичко питање, с политичке стране и с политичким циљем. Колико је притом било историјског излагања, то није било само себи циљ него је требало да поткрепи или ослаби неку тврдњу. Оно је третирано као једно врло важно актуелно питање, с којим је у тесној вези судбина балканских народа па и нашега народа. Расправе о том тежиле су затим да нашу или страну јавност задобију за ово или оно гледиште, за овај или онај начин решења тога питања.

У вези с практичним политичким интересом јест и избор питања, која су из овог целог комплекса извлачили наши поједини истраживаоци и историјски их обрађивали. То су били понајвише планови о наслеђу Османлијског царства. Као што је наш народ заузимао редовито исправан став према овом питању, тако су и наши политички теоретичари гледали на њ обично с једног напреднијег и вишег становишта. Само су неке од њих партијски погледи одводили на ниже гледиште. На свом месту изложићу њихове мисли и програме за решење овога питања.

Многостраност овога питања била је, сигурно, узрок, што је досад објављен овако мали број историјских прегледа овога целога питања, а огроман број и опсежних и малих, и историјских и политичких расправа о појединим деловима или епохама овога питања.

Ја сам у овом делу дао у нашој историјској науци први целокупан преглед Источног питања. Није ми био циљ да описујем догађаје и стања, што је задаћа историје Османлијске царевине, него да изнесем све моменте, прилике и догађаје, који су били од важности за развој и решавање овога питања, и да изложим и објасним политику Османлијске царевине и европских народа и држава у овом питању. Чињенице, догађаји и стања описују се овде само толико, колико је потребно за то објашњење и за оквир једнога прегледа.

Главно, је дакле, био онај елеменат кретања и промена, дипломатске, ратне и реформне акције, који је поспешивао или успоравао напредовање или назадовање Османлијске царевине према Европи. Тежиште сам поставио на излагање узрока и последица, акција и резултата, на синтезу појава, што и одговара карактеру оваквог прегледа).

Ја узимам Источно питање као питање о опстанку Османлијске царевине на Балканском полуострву и у Леванту.

То је најмлађа фаза вековне борбе између Азије и Европе за њихове додирне области и мореузе, о које су се, пре Османлија, борили Перзијанци, Грци, Александар Велики, Римљани, Византинци, Арапи и селџучки Турци.

Тим изразом најпре је и названо дипломатско питање о опстанку османлијске државе на Балканском полуострву и у Леванту и о њезину наследству. У том значењу, и ако не под тим именом, оно је постојало од прве појаве османлијске државе у том подручју. И у првом периоду, у доба напредовања до 1683, и у другом периоду у доба узмицања османлијске власти после 1683. стално је било отворено питање о протеривању Османлија из споменутог подручја и о наследству њихове баштине, док такво питање, иначе, није ни о једном европском народу ни постављано. Борба између европског хришћанства и азијског османлијског ислама чини, (дакле), једну сувислу целину све од прве појаве Османлија у споменутим областима. Ту је трвење било непрекидно, јер су то хришћанство и тај ислам синтетизирали у себи два потпуно опречна погледа на свет и друштво, две расе и две културе. Једно поред другог није могло постојити без борбе, тим теже што су се некултурније Османлије натурали као господари културнијим хришћанским народима и учинили их готово бесправним поданицима, рајом. Они по свом тумачењу ислама нису ни могли замислити свој друкчији однос према хришћанима него као однос господара према слугама. Они су стално настојали да покоре све више хришћанских земаља. Кад су их хришћанске силе почеле потискивати, они су се, док су могли, повлачили и исељавали из изгубљених земаља, не могући замислити поданички однос муслимана према неверничкој, ђаурској власти. Они сами, дакле, нису могли схватити да може да буде равноправног, мирног живота Османлија и хришћана, једних поред других. Ни хришћани ни они нису веровали ни у какав међусобни компромис. Османлијско народно биће било је нераздвојно спојено с исламом, а по њему у непомирљивој противности с европским хришћанством, док год су Османлије владале над хришћанским народима.

На тој непремостивој опреци одржавало се од почетка па кроз шест векова отворено Источно питање.

Због тога што између Османлија и европске цивилизације није никад дошло до компромиса, увек се нашло народа и држава које су се позивале на европске осећаје и с тим осећајима оспоравале османлијској, азијској завојевачкој власти право на опстанак у Леванту и на Балкану — а то је суштина овога питања. Али, нису се увек слагали интереси свих европских држава, да би оне увек све стајале на том стајалишту опште европске и хришћанске противности према Османлијама, него су Османлије налазиле у свима временима у Европи савезника и помагача.

У целом другом периоду овога питања, у периоду потискивања османлијске власти из Европе (после 1683), одржавала се у Европи представа о Турској као о болесном човеку и о наследницима забринутим за баштину. Та је представа изражена на једној слици из 1687. године и у немачким ратним песмама из доба принца Евгенија, употребљена је у једном меморандуму министра Растопчина цару Павлу у 1800. години, а удомаћена у европском дипломатском речнику од руског цара Николе I. Због супарништва и великих политичких и трговачких интереса мање више свих Великих сила у врло важним областима, које је обухватила Османлијска царевина, настала је фатална судбина те царевине, по згодној речи једног писца, да су и од њезина ширења као и од пропадања дрхтале културне државе. Због тога је настала већ пред Београдски мир мисао, да се Турска одржава само суревњивошћу хришћанских сила. И Монтескје је прорицао дуг живот слабој Отоманској царевини, јер ће је бранити три трговачке европске силе (Енглеска, Француска, Холандија) због својих трговачких интереса.

Баш најкултурније западне поморске државе често и дуго биле су савезнице или заштитнице Турске против других европских хришћанских држава. Ту је одлучивао политички моменат констелације европских Великих сила, поморски интереси западних сила на Средоземном мору и трговачки интереси у Леванту. Политичка противност и Француске и Турске према хабзбуршкој династији довела је, природно, до вековног савеза те обе државе. Политичка солидарност подударала се са трговачким интересима и донела је у исто време Француској повлашћен политички и трговачки положај у Отоманској царевини.

Појачан политички и трговачки интерес на Истоку после губитка северо-америчких колонија у другој половини XVIII века, ставио је и Енглеску на страну бранитеља Турске против супарничких Великих сила.

После свог последњег рата с Турском крајем XVIII века Аустрија није могла да се више шири на штету Турске па је бранила њезин интегритет, да га ни други нико не би окрњио на штету постигнуте равнотеже и на штету аустријских политичких и трговачких претензија на Истоку.

Русију су у XVIII веку и даље животни трговачки интереси вукли на Црно и из њега на Средоземно море. Она је најбоље могла искористити осећаје верске и расне противности османлијских хришћанских поданика и Европе према Турској да оствари своје економске и политичке тежње према Средоземном мору. Али, у том је она наишла на одлучан отпор других сила, којим је испуњен гогово цели XIX век.

Турски назадни привредни и финансијски систем онемогућавао је успешно развијање европске трговине и деловање европских капитала на огромном економски врло важном подручју те царевине, а феудални аграрни систем над хришћанским поданицима изазивао је код ових стално незадовољство и отпор.

У том лежи економска страна овога питања. Наравно, у свима политичким, верским и националним противностима хришћанских држава или отоманских поданика према Турској било је увек примесе материјалних интереса.

Општа заосталост Турске умањавала је временом јако и њезину војну отпорну снагу. Против процеса трулења и распадања покушавала се Турска бранити увођењем рефорама по европском узору. У том су је помагале и пријатељске силе. Овима је то био двострук интерес: Турска се тим ојачавала против претензија конкурентних сила и омогућавала је успешнију страну трговину на свом територију. Али, извесни правци модернизовања Турске нпр. увођење грађанске једнакости и личне слободе, могли су послужити и за материјално и морално јачање хришћанских поданика, па су били и у интересу туркофобских сила. Пошто се, најпосле, показало да је немогуће европеизирање Османлија и Османлијске царевине и њезин опстанак у европској културној и привредној заједници, дошло је до компромисног развитка, који је био у складу са новим духом XIX века: дошло је до замењивања те назадне државе младим напредним народним државама. Али, проблем рефорама, као самоодбране Турске, био је од краја 18. века све до коначног решења важан део овога питања.

У свом делу „Балканско полуострво и јужнословенске земље” изложио је Ј. Цвијић географску подлогу овога питања на Балканском полуострву, које је, по њему, у турској епоси постало главни део Источног питања. Почетак овога питања узима он од крсташких ратова а нарочиту важност и актуелност даје му од краја XVII века. Оно је, у географском погледу, у вези „са евразијским особинама полуострва, затим са његовим особинама спајања и прожимања, и са распоредом балканских народа”. Отворена северна граница, моравско-вардарска веза са Егејским морем и преко њега с Предњом Азијом и велике привредне користи од поседа тих области мамиле су централне силе Европе. „Изгледа да је „продирање на Исток” било подстицано појачано материјалистичким и техничким карактером нове централно-европске културе и њеном капиталистичком организацијом”. Русија је од давнине имала комуникационих и економских интереса у области Мореузина.

Услед слабљења Турске почели су се дизати балкански хришћани и ослобођавати се на периферији царевине. Србија се ослободила и тежила је да се дохвати моравско-вардарске удолине. После Србије ослободила се Грчка и развила се временом у праву егејску државу. Напослетку, Русија је ослободила Бугарску.

Врло важна вардарска долина била је неопходно потребна Србији, много мање Бугарској. Србија ју је, после борбе, и одржала, али је на тој баријери била извргнута нападају Средње Европе у њезину продирању према Солуну и Малој Азији. Тако је Србија чинила баријеру аустро-германском продирању као раније турској најезди. Проблем се компликовао и чињеницом што су југ и приморје Аустроугарске чинили етнографску целину са Србијом и Црном Гором.

Ти географски и етнографски фактори, како их Цвијић излаже, били су од великог утицаја на Источно питање и узрок многим ратовима новога века на Балкану па и Светском рату.

Источно питање треба, по мом мишљању, да почињемо, с појавом освајачке османлијске државе у почетку 14. века, а завршавамо с њезином пропашћу у катастрофи Светскога рата и његових непосредних последица.

Кад тако схватамо то питање, онда оно постаје заокругљено и потпуно. Тако постаје јаснији и истакнутија улога нашега народа у постављању и решавању овога питања, које заузима велик део опште историје. По тој улози добива и наш народ велико општеисторијско значење и по њој улази у општу историју, што досад није довољно запажено ни истакнуто. С овим питањем била је тесно везана судбина нашега народа кроз готово шест дугих и тешких векова. Стога неће бити без интереса да се и у нашој историјској науци с наше стране и с нашег становишта даде један историјски преглед развоја тога питања и да се непристрано али и примерно оцени значење које је наш народ имао у њему. Такав преглед може дати и практичних резултата за размишљање и за стварање корисних закључака у вођењу народне политике. Главни закључак ја ћу овде сам истакнути, а то је да се величина нашега народа састоји баш у том што се, прекидајући посве с ренегатима, знао тачно определити у великој, дугој и тешкој историјској борби, прожет у демократском духу, од најмањег до највишег, мишљу о свом историјском позиву у борби за идеале европске цивилизације и што се сав сложно и свесно заложио и предњачио свима балканским народима у борби за остварење тих идеала и што је први, уз велике жртве, поставио савремено национално начело као основицу за решење овога питања и више пута свој опстанак за то начело заложио.

Проширивање тога појма на целокупну борбу између хришћанства и ислама, није оправдано: оно не одговара ни по садржају ни по форми значењу, у којем је тај појам употребљаван од свога почетка. Разумљиво је да такво шире схватање има већег интереса за једну колонијалну државу са старим хришћанским традицијама као што је Француска и да је примењено у делу њезина историчара Дриоа.

Преостала данашња турска народна држава ограничила се на турски народни териториј, који је још и прочистила протеривањем Грка из Мале Азије појачала га и појачава га и даље насељивањем заосталог турског становништва са Балкана. Она је прекинула с освајачким османлијским исламским традицијама и тежи да се модернизује и афирмира као и свака друга народна држава.

Ограничена на своје етничке области по начелу народности у Малој Азији и Источној Тракији а упућена путем европеизирања, нова турска република нада се да је уклонила сваки повод за начелну борбу с Европом, какву је водила завојевачка Османлијска царевина од свога постанка. Изједначујући се с другим народним државама и узимајући основне европске појмове за однос према другим државама и за своје унутрашње уређење, Турска омогућава свој миран опстанак у светској заједници народа. Тешко да ће се више икад у Турској пробудити освајачки дух према Европи, ношен осећајима верског, азијског империјализма.

С друге стране, пак, победа националног начела у Европи и тежње за организацијом света у Друштво Народа тешко да ће омогућити да икад више Европа употреби осећаје верске солидарности за потискивање Турака и са њихова етничког подручја.

Врло важно питање Мореуза и Цариграда силе су решиле интернационализацијом тог целог подручја: Ако то питање буде поново искрсавало, можда у вези с руским, грчким или будућим бугарскојутословенским тежњама, оно се неће више моћи постављати у старом облику борбе хришћанске против исламске силе.

Према том могло би се рећи да је Источно питање у свом досадашњем значењу коначно решено по савременом националном начелу. То не значи да на балканској и левантској ветрометини неће више бити борба о сличне проблеме као и у Источном питању.

Чињеница да је наш народ извршио с достојанством и с успехом једну од најважнијих и најтежих мисија у овом шествековном питању, увек у служби европске цивиливације и напредних европских идеала, даје нам разлога да можемо с поуздањем гледати у будућност као што с поносом гледамо у прошлост.