Монтескје - Разматрања о узроцима величине Римљана и њиховога опадања

Предговор

Карло Секондат, барон од Бреде и Монтескје родио се, близу Бордоа, 18. јануарија 1689.

Још у детињству опажало се на Монтескјеу да ће бити велики човек. Отац му не пожали новца да развије красне даре свога сина, ког намењиваше за грађанску службу. Од младости своје Монтескје се не могаше наситити читања и изучавања. Причао би често сам да никад није осећао тугу коју један сат читања не би могао одагнати; нарочито је жедно изучавао класичку старину Грчке и Рима.

Февруарија 24. године 1714. би примљен за саветника у бордоском парламенту. 

Поред својих службених послова, у којима је свакад сијао у пуном сјају, он се с почетка, хтеде одати на природне науке; но доцније се окану тога. Ипак сва дела његова научна, историјска и морална не показиваху оно, што обелоданише његова Персијска писма, која издаде у својој тридесет другој години. Дело ово би разграбљено као ниједно дотле. Монтескје сам каже да су књижари, кога год сретну, хватали за рукав говорећи: „господине, напишите нам Персијских писама!”

Године 1726. држећи да ће много већу корист учинити својим суграђанима осветљујући их својим темељним знањима, него расправљајући им ситне међусобне спорове, Монтескје остави судијску столицу и одаде се сасвим на филозофију и књижевност. Године 1728. поста члан француске академије. Потом путова по свој Европи и читаве две годние живео је у Енглеској. Писао је међутим, многе краће ствари. 

Године 1734. издаде: Разматрања о узроцима величине Римљина и њиховога опадања, а око године 1748. изиђе његов Дух закона.

Монтескје умре у Паризу, 1755. после тринаест дана боловања.

Као што се види, овај ванредни човек није написао много дебелих књига, али оно што је написао сасвим је довољно да му за свагда обезбеди сјајно место међу најодличнијим радницима на пољу политичке филозофије.

Иако су богате књижевности западних народа, ипак није веома лако изабрати дело које би било удесно за околности нашега народа. Мени се учини да ће за садашње стање наше, за мисију коју имамо да извршимо и за начин, на који ћемо је морати извршити, бити од утицаја и користи ако се пажљиво буде читало оно, што учини да Римљани овладају светом. Узроке величини Римљана Монтескје находи у њиховој љубави к слободи, к труду и к отаџбини, која им је од детињства уливана у душу: у строгости војнога запта; у унутрашњему трвењу, које је подстицало умове, а које је престајало како би се јавно непријатељ: у ономе постојанству после несреће, које никад неочајаваше о републици: у начелу, по коме они никад не закључаваху мира дако после победе: у тријумфима, који одушевљаваху њихове војводе; у заклањању побуњених народа од њихових краљева; у мудрој политици тој по којој остављаху побеђенима њихове богове и њихове обичаје, или по којој гледаху да никад немају посла с два непријатеља, но од једнога све трпљаху докле другога не униште. 

Изучавати све ове појаве у прошлој римској историји мени се чини да је готово то исто што и размишљавати о будућој судбини нашега народа, зато и преведох дело које, ето имаш у рукама пријатељу читаоче!

М. Ђ. Милићевић

Напомена уредника овог издања

Дело које је пред Вама Разматрања о узроцима величине Римљана и њиховог опадања од Монтескјеа преведено је према париском издању из 1795. године. Преводилац Милан Ђ. Милићевић превео је са француског и објавио дело 1866. године у Државној штампарији.

Настојао сам да извршим граматичке и правописне исправке при уређивању новог издања, (нпр. с тога - стога, отачбина - отаџбина, млого - много, у колико - уколико, Анибал - Ханибал, Плутарк - Плутарх), с намером да ускладим застарели превод са садашњим правилима правописа.

У појединим случајевима извршене су измене реда речи у реченици, као и промена глаголских облика (тек понегде из имперфекта у перфекат), само у случајевима када се губи смисао одређене реченице, јер је велики део књиге преведен и писан у пасиву што је својствено тадашњем начину и стилу, а што данас није својствено српском језику.