Предговор другом издању из 2008-е године

Значај Божановићевог превода о Слави Војводине Крањске за данашње доба

Бавећи се Србима у расијању, кроз разне периоде историје, сазнајемо о њиховом начину живота, обичајима, о томе како су се уклапали у средину, какав им је био друштвени положај, или колико им је вјерско обиљежје било печат у средини у којој су живјели.

Андреј Божаановић се дуго година бавио проучавањем старе рукописне грађе, писане на Староњемачком језику, о Србима у Словенији. Расцјепом Југославије неминовно су изгубљене неке дотадашње везе, које би, свакако, истражитељима помогле да лакше дођу до неких податакаиз историје, етнографије и познавања цеквених питања. Божановић је заобилазним путем дошао до имена значајног словеначког научника, историчара, етнолога, типографа, географа, картографа, Јанеза Вајкарда Валвазора, најзначајнијег барокног прегаоца тадашње Крањске, у периоду друге половине 17. вијека. Заправо је чудно како ми на овим просторима и ранија нисмо чули за Вајкардово име и његова значајна тадашња достигнућа, наравно, изван академског нивоа знања. Утолико је достојнији пажње јавности велики уложени рад и ентузијазам Андреја Божановића, за сазнавање неке, велом тајне, прикривене историје Срба у Крањској. Божановић се није задовољио само пуким превођењем Вајкардовог дјела већ се потрудио да обради многе нејасне чињенице, слике, односно, цртеже, као и прије тога времена, забиљежене у значајном Вајкардовом дјелу о Крањској.

Словенци су надасве поносни на име Јанеза Вајкарда Валвазора цијенећи да је овај надасве свестрано обдарен, проницљив човјек, зачетник словеначке науке, али и штампарства и издаваштва, под чијом руком су штампана знаменита дјела 17. вијека. Године 1993. у поводу тристоте обљетнице његове смрти организоване су бројне манифестације. Његово дјело „Слава Војводине Крањске“сматра се најзначајнијим аутентичним остварењем сабране историје, етнографије, географије народа Крањске, дакле срца данашње Словеније. Оно што је за нас интересантно и значи велики допринос науци јесте не само констатовање постојања Срба у Крањској, већ и детаљан опис њиховог живота, који се у великој мјери разликовао од живота Срба у другм крајевима.

Јанез Вајкард Валвазор (1641. ~1693.) потомак је породице која се у 16. вијеку доселила у Крањску, средиште данашње Републике Словеније, из Бергама у сјеверној Италији. Прво мјесто, гдје су становали било је Медија при Загорју. Јанез је рођен у Љубљани, гдје се и школовао у језуитској гимназији. Потом полази у војну службу, а 1663. и 1664. био је у војсци грофа Николе Зрињског са којим војује против турске војске у Славонији. Његов немирни дух није био спреман за круте војничке назоре. Напушта војску и путује по Њемачкој, Енглеској, Данској, Француској, Шпанији, Италији, Холандији, Швајцарској, па борави чак и у сјеверној Африци. Након путовања, препун нових сазнања и открића, има силну жењу да проучава свој народ Крањске, његову историју, етнологију,географију и да о томе остави писаног трага за будуће нараштаје. Предузима путовања мањих размјера, од мјеста до мјеста по Крањској. У Богеншперку се насељава и живи наредних двадесет година. У томе мјесту отворио је прву штампарију 1687. године и почео са издавањем књига. Сакупљао је и разне предмете, старине, књиге, инструменте, па је од своје куће направио својеврстан музеј, по угледу на сличне по свјетским метрополама, попут Париза и Лондона. Пошто није могао сам да савладава велики посао у који се упуштао, око проучавања историје, географије, уз штампарске подухвате, запослио је бакроресце и многе друге занатлије, чак и странце, међу којима и тада знаменита имена њемачког књижарства из Нирнберга. Изумио је чак и нови начин ливења метала, па је по тој његовој технологији изливен споменик Светој Марији, који је 1682. године постављен у љубљанској цркви Светог Јакова.

Јанез Вајкард Валвазор један од најзначајнијих представника барока умро је 1693. године, шест година након објављивања рукописа „Слава Војводине Крањске“. Данас постоје сумње у његову титулу барона, али је свакако његов допринос познавању људи и обичаја средишње Словеније у 17. вијеку веома значајан и готово незамјењив. Њего врад, велики истраживачки дух, цијењен је и преко граница тадашње Аустрије под чијом је управом и била Крањска. Године 1687. постао је члан Краљевског друштва у Лондону, за који је чак слао и есеје из астрономије, о чему свједоче недавна истраживања Вајкардовг дјела на Универзитету у Љубљани. Вјероватно је остало још доста тога из његове биографије, из научних достигнућа, размишљања, али и планова, што није познато јавности.

Историјско мјесто прве словеначке штампарије, Богеншперк, лежи на Шмартном при Литији, како кажу Словенци, у Крањској. 1982. године, недалеко одатле, у мјесту Вочак при Литији (у подножју планине Литије), геометријском средишту данашње Словеније, постављен је споменик, камени квадар у који су уклесани симболи државе: грб, обрис Словеније, прва строфа словеначке химне, географске и геодетске координате.

Постојање Срба у Војводини Крањској јесте историјско и етичко питање. Ми данас, након три стотине година, можемо да се питамо гдје су се изгубили и на који начин и да ли има икаквих траговао њима у данашњој популацији становништва Крањске.

У сваком случају ова књига јесте занимљив и незаобилазан траг о Србима, али и једна од хиљаду прича о асимиловању и нестајању.

Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ из Херцег Новог бави се очувањем истине о Србиа и његовањем историјских, културолошких и цивилизацијских токова српског народа., али и свих других народа у миленијумском суживоту. Немогуће је један народ издвојити из европског контекста, или ширег контекста тла на коме је поникао, те његових историјских и културолошких токова. Везе су неминовне и узрочно-посљедичне, па преплитања народа значе најчешће надопуњавања, али и лагана мијењања, која се, неријетко завршавају потпуним губитком идентитета и нестајањем са свјетске мапе народа.

Оливера Доклестић