У овом рату догодило се нешто, што је изненадило цео свет. То је огромна, скоро невероватна снага, коју је показала Србија. А у свету су то понајмање очекивали, и једва су могли да верују истини.

О Србији се може рећи, да је била балканска пепељуга. У свем свету говорили су о Бугарској. Дивили су се, како је напредна и јака, како има ванредних политичара и војсковођа. Уз Бугаре су спомињали Румунију и Грчку. О Црној Гори говорили су да је јуначна, али толико мала и сирота, да не вреди о њој много говорити. А Србија?... Кад је било говора о Србији, сваки је само омахнуо руком. Држали су, да тамо живи народ, који нема животне снаге, и који је неспособан да напредује. Истицали су, како се Србија само прогања са својим владарима, а кад је дошло 1885. године до Српско-бугарског рата и до Сливнице, онда као да беше Србину одзвонило...

Светац се познаје по вечерњу. Исход рата познаје се по мобилизацији. Кад дође до мобилизације, онда се већ види јасно расположење народа. Онда се може пребројати: колико је позвано, а није дошло под заставу. Онда се може видети, колико њих обијају прагове разних министарстава и моле, да их оставе код куће, или да их извуку из редова бораца и стрпају по канцеларијама. Кад дође до мобилизације, онда се већ види, шта је спремила држава. Јесу ли разграбљени они новци што их је народ откидао од својих усти и давао за рат. Онда се види: Има ли у истини у магацинима свега онога што је забележено у протоколима, или та спрема постоји већином само на хартији? Кад дође до мобилизације, онда се већ може видети управо — све. Мобилизација српске војске у овом рату, извршена је сасвим по Косовском аманету. Позвани су сви и дошли су сви...

Јаша Томић