Марко Милуновић Пипер спада у ред најзначајнијих личности наше исељеничке историје. Пореклом из Црне Горе, био је један од горостаса српске политичке емиграције. Својим писаним делом и добротворним чином, политичким активизмом и задужбинарским прегнућем, Милуновић је оставио дубок и неизбрисив траг у очувању српског културног, националног и верског идентитета. Свој дуговечни и усправни живот провео је у борби за највише људске идеале, за Истину, Слободу и Правду, налазећи свој најдубљи извор и највише надахнуће у Православљу. 

Социјалдемократа по политичком убеђењу, блиски сарадник др Живка Топаловића, Марко Милуновић се и у изгнанству у Румунији, Аустрији, Шпанији и Шведској, где је било његово последње емигрантско боравиште, налазио у првим редовима борбе против владајућег титоистичког тоталитаризма у земљи.

Са том идеолошком антисрпском наказом Милуновић се суочио као ратни командант Кладова и Кључког среза још с јесени 1944. године. Био је официр војске ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, првог и најдоследнијег Хитлеровог противника у Европи, када се нашао лицем у лице са усташким пуковником Марком Месићем, стрицем садашњег почасног грађанина Подгорице, кога су одликовали и Хитлер и Павелић, само је усташку заменио „ослободилачком“ униформом оне војске на чијем је челу стајао Јосип Броз Тито као њен врховни командант. Пиперу је већ тада било све јасно. Знао је ко ће и како владати послератном Југославијом, као што је знао да тек предстоји дуга, тешка и неизвесна битка за послератно ослобођење Српства. Из те борбе Пипер није изашао до последњег дана свог живота.

Као уредник социјалдемократског „Југословена“ Милуновић је представљао идеолошку кост у грлу Титовој диктатури, која се заклањала смоквиним листом социјалистичког самоуправљања и политике несврстаности. Ова делатност, уз отворено и утицајно писмо Нобеловом комитету, у којем је аргументовано оспоравао Титову кандидатуру за награду за мир, Милуновића је „погурала“ на сам врх Удбиног списка за физичку ликвидацију. Мудрост, опрез и животно искуство спасили су га тада од сигурне смрти. Милуновићев несуђени убица, припадник Брозових одреда за ликвидације, касније је обелоданио како је дошло до тога да Пипер не буде сто педесет четврти српски политички емигрант кога је Титова тајна политичка полиција ликвидирала широм „слободног западног света“.

Милуновић се међу првим емигрантским интелектуалцима јавно побунио против западног учешћа у растурању Југославије. Он је 1992. поднео тужбу Међународном суду у Хагу против немачке политичке врхушке и против Ватикана. Текст тужбе доставио је Генералном секретару ОУН. Пиперово „Оптужујем“ стигло је још на хиљаду петсто најутицајнијих адреса у свету.

Са великим задовољством дао сам свој глас да Марко Милуновић Пипер 2006. понесе награду „Драгиша Кашиковић“, коју је додељивала Матица исељеника Србије „за животне активности и постигнућа која се одвијају у распону од слободе јавне речи, преко слободе од страха, па све до слободе акције“. Било је то једино званично признање које је за живота добио овај велики црногорски Србин. На новчани део награде која му је уручена у Београду Милуновић је додао исти износ и укупну суму поклонио народу Косова и Метохије.

Имао сам срећу и част да међу нашим политичким емигрантима упознам многе знамените интелектуалце и људе од пера, чија се дела оправдано сврставају међу најзначајнија у српској култури. Један од таквих наслова је и Милуновићев „Од немила до недрага“, за који је добио награду „Драгиша Кашиковић“. Аутора збирке афоризама „Партија те тужи ‒ Партија ти суди“, „Дупљак“, „Поручник Каваја“ и др, српског емигрантског писца, преводиоца, афористичара, новинара и уредника Слободе, гласила Српске народне одбране у Америци, ликвидирала је у Чикагу, у ноћи између 18. и 19. јуна 1977. године злогласна Титова Удба. Као непредвиђен и непријатни сведок овог свирепог убиства, уз Кашиковића је страдала и деветогодишња Иванка Милошевић. Она је била најмлађа жртва Брозовог државног тероризма, деценијама практикованог уз прећутну сагласност, па према томе и саучесништво тзв. западних демократија.

Од великог значаја за српску књижевност, политичку мисао и културу су и следећа Милуновићева дела: „Из живота и рада др Живка Топаловића“, „Са капетаном Нашом у Београду“, „Нова сведочанства о Југославији“, „Наша Мина“, „У спомен Живана Кнежевића“ и др.

Недавно упокојени српски писац Милован Данојлић, који је био блиски сарадник и пријатељ Пиперов, записао је: „Све те књиге су писане здравим и крепким, по мало старинским језиком, и стоје као драгоцена сведочења о једној епохи и њеним људима“.

Док исписујем ове редове, на мом радном столу лежи „Да се не заборави“, последња, опоручна (посмртно објављена) књига Марка Милуновића Пипера. Са њених предњих корица посматра ме лик горштака и племића, витеза и мудраца, непокорног Србина и убеђеног демократе, борца за слободу и великог хуманисте, православног хришћанина и истинског грађанина света, који се никада није одрекао својих завичајних и епских корена из Црне Горе.

Ништа није заборављено, драги Марко. Памтим све из Твојих књига и наших разговора. Добро се сећам и датума и садржаја последњег писма које си ми из Вестороса у Шведској упутио 14. новембра 2008, два и по месеца пред своје упокојење. Како сам се тада поносио што те познајем, Тебе који је „устао из мртвих“, оповргао све лекарске дијагнозе и изборио се за повратак у породични дом, уместо прописаног и раздвојеног пребацивања у болничке установе затвореног типа! Памтим добро и како си често понављао пророчке речи Твоје бабе Веруше: „Скончаћеш, Марко, поред туђег плота!“ Њено се пророчанство испунило само утолико што си физички заиста „скончао поред туђег плота“, притом остајући усправан и достојанствен и у деведесет првој години живота. Духовно живиш и даље, не само на отаџбинским већ и на свим светским меридијанима на којима се чува српско име и чује српска реч.

Доказ за то је и књига Тихомира Барбуловића, посвећена Теби, писана у Данској, а намењена свим родољубивим Србима широм света.

У Београду, 8. фебруара 2023. др Радован Калабић