- -10%
- Ново
Симеон Пишчевић - Мемоари
Simeon Piščević - Memoari
Izveštaj o doživljajima Simeona Stepanova Piščevića
Варљиви живот овог света нагони човека да кроз муке, напоре и страхоте, чак ако ће изгубити и здравље, иде напред, само да дође до циља, који му се чини врхунац среће. Али то је обмана, а срећан је, може се рећи, само онај који све што чини, чини с добром намером, држи се реда, користи домовини и владаоцу, и за собом оставља само добра дела.
А супротно томе, каква је несрећа кад људи некад из навике, некад од простоте или погрешног васпитања постају рђави, грабљиви, охоли, частољубиви и пуни мржње.
Шта то значи и на кога мислим, видеће се у овој књизи.
У првом делу ове моје књиге говорио сам о себи и изнео све што се са мном десило, у мојој отаџбини и у аустријској војсци. Затим сам описао свој излазак из службе и догађаје који су ми се десили за време мога пута до руске границе, па онда моје напоре, страх и разне сметње које сам поднео у младим годинама у којима сам тада био, што ми је све на неки начин наговештавало да ћу и у будућности пролазити тако исто, а можда и горе. Али то ме ипак није одвраћало од мога циља – ја сам и даље ишао за својом срећом.
Отимао сам се да што пре дођем до онога што желим, а сада видим да човек мора поднети све што му судбина одреди. Пошао сам у непознату земљу, али с добром намером. Предузео сам далеки и тешки пут, на њега много потрошио и приспео у Русију.
Моја повест у другом делу говориће о свему што се са мном дешавало после мог доласка у Русију, о мојој дугогодишњој, најисправнијој служби у тој држави – као што ће се даље већ видети.
Политика безбедности
Политика испоруке
Политика повраћаја
Безбедно плаћање картицама
О Мемоарима, или, тачније, аутобиографији Пишчевићевој, рекао је Нил Попов у своме предговору да је „изванредно занимљива”: „Поред причања о службеној активности двојице писаца (и Пишчевићев син, Александар, написао је своје мемоаре; и они су дошли у руке Н. Попову), у тим мемоарским делима расуте су вести о њиховом јавном и приватном животу, као и о разним људима с којима су Пишчевићи долазили у везу или у сукоб. Те појединости дају живота читавом излагању и чине питање тих дела изванредно занимљивим.”
По подацима које он даје, по предмету и времену о коме говори, његово дело попуњава једну велику празнину и замењује нам једну књигу која нам је недостајала. Писац је десет година старији од Доситеја, догађаји о којима говори почињу са 1744. годином. Слика живота коју она даје потпуно је нова, слика коју смо досад, али нестварну, имали само у песничкој визији Црњанског, коме су за његове Сеобе Пишчевићеви Мемоари добро дошли као грађа. Њих је и Црњански обилато користио.
На први, непажљив поглед то је једним добрим делом само приватна историја Србина официра у аустријској војсци, који је као дете од тринаест година пошао с оцем у поход на Француску, и одмах постао ађутант у пуку, оженио се са седамнаест година, и у двадесет трећој години, као капетан, прешао у Русију, где ће продужити ту војничку каријеру, пуну доживљаја и промена, испричану до најситнијих детаља, врло занимљива и карактеристична историја нашег просечног човека из средине XVIII века у Аустрији. –То је још и слика официра који је био обожавалац свог хусарског заната, коња, лепе униформе, каријере (те ствари су доста припомогле да остави своју отаџбину и отиде у Русију), уз то углађеног човека немачке, нарочито бечке културе (у Бечу је провео три и по године), који је својим родитељима говорио „ви”, који је редовно, чак и у трећем лицу употребљавао титулу „господин”. И уједно то је и слика доброг и умиљатог човека ведре нарави, у приликама досетљивог и пуног хумора.
Живо и занимљиво су описани и сви доживљаји из рата, и тај део јесте прва српска, добра слика величине и страхоте војничкога живота. Сличан је и опис пута од Новог Сада до руске границе.
Иако је, прешавши у Русију, одмах од границе променио тон и држање (био је, с једне стране, иако то не наговештава нигде, свестан да не може даље ићи у тражењу неке нове среће; с друге стране, и то изрично каже, био је, као и велики број Срба онога доба, идолопоклонички засењен Русијом царског сјаја из XVIII века), постао скроман, бојажљив, понекад и прекомерно понизан у дуготрајном молбеном ставу ради вишег чина, који је пропустио узети приликом доласка у Русију (тада му је чин био скоро нуђен), сву ту понизност показује у мери у којој ни изблиза није био то у домовини. Он ипак није дошао у Русију „у лов на почасти и чинове”. И Пишчевић и већина његових другова добро су послужили у војној организацији Русије. Пишчевић о томе говори хвалећи се помало, али искрено и поштено. Врло је живо испричан чак и опис насељавања на пустој земљи Славено Сербије). Осећао је како треба причању дати живота.
Технички лист
- Формат
- Б5
- Број страна
- 485
- Писмо
- Ћирилица
- Повез
- Тврди
- Година издања
- 2024
- ISBN
- 978-86-6140-148-0
Контактирајте нас путем WhatsApp