Изучавање односа између Србије и Русије у Првом светском рату ставља писца пред низ разноврсних и замршених питања. На првом месту јесте комплексност, садржајност, обиље предмета односа у једном необично сложеном историјском периоду, у коме се тежи и ради са циљем остварења веома замашних ратних програма, баштињених од давне, ближе и блиске прошлости. Шанса да се реализују ти епохални циљеви, производ национализма, у једној беспоштедној борби, какав је Први светски рат, даје основни печат рату и односима између држава чије међусобне односе желимо да испитамо.

Односи између било које две земље, у било ком периоду, никада нису само њихова ствар. У њих су редовно укључене, на разне начине, и друге државе, у обиму и степену које одређују њихови сопствени интереси. Наиме, ти двојни односи нису сами себи циљ — они се делом и праве због других држава, условљени су њима, део су ширег сплета међудржавних односа, један њихов колосек. Та методолошка премиса неопходна је у свим историјским радовима који обрађују међусобне односе две земље, јер истргнути, одвојити историјски феномен од његовог историјског миљеа био би методолошки промашај. С друге стране, вреба опасност да се историчар, писац, изгуби, расплине у широком опсегу међународних односа, чија последица може да буде мањи или већи промашај сопствене, задате теме. Ово нарочито може да буде погибељно у хеуристичкој фази рада. Преостаје да се између наведена два пола нађе средишњи пут, а који је, чини се, и једино исправан у савременој историји, а своди се на то да ваља знати историјску средину, а нагнути се над једним њеним изданком.

Ако се тежи научности, неизоставно се мора трагати и установљавати покретачка снага учесника у историјском догађају, а то је материјални интерес. Примењено на нашу тему, то значи познавати интересе ратујућих блокова, државне интересе појединих великих сила и неутралних балканских земаља, а разуме се, посебно и дубље, Србије и Русије. Сазнање да сви ти интереси условљавају, одређују и обликују поступке држава одредило је и методологију наше радње.

Владајући интереси сваке државе у току Првог светског рата нису производ момента. Они су углавном наслеђени, имају свој историјски извор и ток, а згуснути су и исказани у ратним циљевима у формулацији господствујуће класе и владе. То значи да односи између држава у Првом светском рату почивају и резултирају из њихових ратних програма. Следствено томе, средишње, тј. суштинско питање наше теме је односи између ратних циљева Србије и Русије.

Ту ниче низ питања, а најважније је: да ли се ти циљеви подударају или искључују или где се налазе између та два краја? Ако се зна да је Србија мала земља, а Русија велика сила, огромне војне и политичке моћи, онда се природно одмах намеће претпоставка да ће њихови односи углавном бити онакви како се ратни циљеви Србије уклапају у ратне циљеве Русије. Ту, дакле, лежи исходиште српско-руских односа у Првом светском рату.

Сав рад и сви напори ових зараћених држава у циљу остварења сопствених ратних програма дају њихове односе. Сам рат често тече мимо жеље његових учесника и доноси нежељене последице. То има одраза на њихово понашање. Рат проузрокује, изазива и присиљава на радњу која у мањој или већој мери одудара од сопственог интереса. Рат се са својом неумитном логиком бити или не бити појављује као чинилац који често и битно моделира поступке. То сазнање је друга методолошка премиса коју смо настојали да применимо у овом раду.

Односи између Србије и Русије у Првом светском рату одвијали су се у оквиру до тада највећег рата у историји човечанства, са циљевима од чијег остваривања су искрено страховали и њихови савезници. У току рата збили су се светскоисторијски друштвени преокрети у Русији — Фебруарска и Октобарска револуција, а Србија је доживела највећу несрећу коју може да доживи једна земља у рату — слом крајем 1915. године. Само вођење рата изискивало је ванредна напрезања, у свим правцима, свих држава учесница, а за то су најнеспремније биле Србија и Русија. Извесно време Србију су окруживале неутралне земље Албанија, Бугарска, Грчка, Италија и Румунија. То није била предност, већ несрећа, јер поменуте неутралне државе нису хтеле да уђу у рат док се јасно не оцрта победник, па да њему приђу, било да су то Русија и Србија или њихови непријатељи. Да невоља буде већа, ратни циљеви тих неутралних земаља у целини или делом искључују или се сукобљавају са ратним циљевима Србије и Русије. Између зараћених блокова, и унутар сваког блока, води се јавна и тајна дипломатска борба, поред осталог и за нове савезнике, управо за наведене неутралце. Русија је у средишту те борбе, што се од Србије делом крије. У случају Бугарске, од Србије се тражи откидање дела њеног државног територија. Српски и руски савезници, до победе над непријатељем желе доћи на свом фронту — извесно време запостављају солунски фронт, животно важан за Србију — а то све зато да би имали што јачу позицију на конференцији мира. Све те чињенице дају оквир и садржину српокоруских односа у Првом светском рату, а исходиште су низа проблема.

Како поставити јасну и прегледну композицију рада — била је истинска тешкоћа. Онаква каква је, у глобалу, наметнула се по природи ствари. Револуције у Русији јасно су поделиле тему на три периода, и то на периоде царске, буржоаско-демократске и совјетске Русије. У другом и трећем периоду, који карактерише ново друштвено биће, нови режим, преиспитује се даље учешће Русије у рату, спољна политика и ратни циљеви. То даје нови садржај односима на релацији западни савезници — Русија. Све то одражава се и на Србију, а наше централно питање рачва на три дела, тј. ваља дати одговор о односима и ставовима прво царске, затим буржоаско-демократске и најзад совјетске Русије према ратном програму Србије.

Односи Србије са царском Русијом били су временски најдужи (32 ратна месеца) и проблемски најбогатији. Отуда им је толико посвећено пажње и простора. Сарадња у самом вођењу рата, питање војних операција и снабдевање ратним материјалом од почетка рата до јануара 1916. јесу две обимне теме, те смо им посветили прве две главе. Пишући о томе, настојали смо да уочимо последице на политичка питања у том периоду, свесни да у рату има мало чисто војних или чисто политичких питања, већ да се она прожимају.

Централно политичко питање до краја 1915. била је дипломатока борба за нове савезнике — Бугарску, Италију, Румунију и Грчку — коју воде оба зараћена блока. У оквиру те борбе Србија гради и поставља своје ратне циљеве, брани их, бори се за њих и тражи мишљење савезника о њима. То је јединствен процес, који ми, у интересу прегледности и јасноће, обрађујемо кроз четири одељка, искључиво истражујући однос и став Русије према томе. Гледано са стране Србије, реч је о одбрани интегритета националне и државне територије (одељак о Бугарској), одбрани источне обале Јадрана, делом Словеније и Хрватске (Италија), Баната (Румунија) и дела Македоније (Грчка). Становиште држава за чије се савезништво води борба према ступању у рат и српским претензијама, за нас је у позадини, а у средишту је питање да ли је, зашто, како и колико Русија радила, или није, у корист претензија Србије?

Последице рата 1914—1915. године и слом Србије крајем 1915. одредиле су даљи круг питања која су садржина српско-руских односа. Сада (јануар 1916 — март 1917) животно питање Србије постаје обнова и очување њене војне моћи. Русија, и сама добрим делом исцрпљена, пуна унутрашњеполитичких и економских проблема, не учествује у реорганизацији српске војске на Крфу и Солуну, али зато српска влада моли и тражи помоћ Русије и скоро свим питањима која се тичу њене, српске војске. Суштинско је питање њене употребе у даљим војним операцијама. А ако је реч о обнови војне моћи Србије, онда Русија ипак учествује, омогућавајући стварање српског добровољачког корпуса у Одеси (око 40.000 људи).

Током 1916. настављају се дипломатски контакти, разговори и преговори српске дипломатије и владе са Русијом и савезницима о ратним циљевима. И сада је то делом повод уласка Румуније у рат и руског размишљања о одвајању Бугарске од Централних сила. Дотадашњи свеукупни односи Србије и Русије и измењена политичка и војна ситуација неизоставно утичу на руске концепције о преуређењу југоисточне Европе, где је и место Србије. Све то утиче на еволуцију руског става према српском, југословенском питању.

Револуције у Русији 1917. одређују даљи карактер, смисао и предмете односа са свим земљама, па и Србијом, како смо напред и напоменули. Ми се нисмо посебно бавили феноменом револуција, јер то превазилази оквире овог рада, него смо настојали да дамо њихове последице на спољнополитичку оријентацију, која извире из суштине саме, поједине, револуције, што је и њен саставни део. Гледано са стране српске владе, оне отварају основно питање: да ли се нова, прво буржоаско-демократска, а затим совјетска Русија могу искористити у сопственој политици остварења свог ратног програма у глобалу или у детаљу? Из претпоставки одговора на ово капитално питање резултирала је и политика српске владе према револуцијама, о чему пишемо у последње две главе.

У интересу јасноће постављања проблема, на почетку сваке главе дали смо кратку уводну белешку, а на крају сваког одељка рашчлањене закључке. Њих нема у шестој и седмој глави, али се зато налазе у генералном закључку, где смо прво дали став царске (на основу глава (I—V), а затим буржоаско-демократске и совјетске Русије.

У односима између Србије и Русије у Првом светском рату, као што се види и из ове глобалне представе садржине, живео је низ разноликих питања од општесавезничког до уско српског значаја. При обради тих питања ваљало је водити рачуна о њиховом значају, карактеру, јачини, сразмери и релацијама са становишта наше теме. Тако се може стећи утисак да смо изузетну пажњу и простор посветили бугарском и италијанском питању. То је отуда што је Бугарска важна у руској политици на Балкану, а Италија значајна због југословенског проблема. Сажетије смо обрадили економске односе Србије и Русије, онолико колико смо сматрали за нужно да се види и тај облик сарадње.

Однос јавног мњења Русије према Србији сам по себи ваљан је за посебну радњу. О томе нисмо писали у одвојеном одељку, него смо га обрађивали и дотицали у склопу осталих. За шире сагледавање тог проблема потребна су специјална истраживања, у која се ми, због становишта наше теме, нисмо упуштали; оно што смо о њему овде рекли мислимо да је за ову прилику довољно.

Крфска декларација и Солунски процес важни су у српској историји, али њихов утицај на српско-руске односе био је ништаван; управо, око њих се не граде односи, те о томе и не пишемо.

У обради свих питања трудили омо се да дамо потребни шири историјски оквир, али се стриктно држећи смисла и циља наше теме, а то је: објаснити српско-руски однос око датог питања, што ће дати део основе на којој се градио главни, укупни однос Русије према Србији, тј. њеном ратном програму — стварању Југославије.

Русија је Србији велики савезник, велике војне и политичке снаге, а Србија Русији мали савезник, мале војне и политичке моћи, али важан у њеној политици велике силе због свог гео-политичког положаја и остварења главног ратног циља. Руска политика према Србији, и поред свега, само је једна карика у њеном спољнополитичком ланцу.

Тај споредни колосек руске спољне политике, поред осталог, узрок је његове слабе изучености. Монографске радње на ту тему нема. О односима у појединим периодима такође нема радова, осим М. М. Јарошенковог. Али резултат тога рада је скроман, јер је ауторов циљ био да докаже, како сам вели, кривицу Француске и Енглеске за пропаст Србије. Цео текст, углавном заснован на објављеним изворима, подређен је том унапред датом закључку.

Више о неким проблемима српско-руских односа у Првом светском рату, у склопу својих књига, расправа и чланака, писали су Милорад Екмечић, Драгослав Јанковић, Драгован Шепић и Ј. А. Писарев. Шепићева књига нарочито је корисна за сазнавање ставова западних савезника прама југословенском питању. Екмечић ванредно рељефно и успешно разоткрива настанак и формулисање ратних циљева Србије и, што је за нас важно, даје удео Русије у томе.

О самом Првом светском рату, гледано са становишта војне и дипломатске историје, наталожена је огромна литература разног жанра, квалитета и намене. О свему томе продукција још тече. Зато је био прави проблем направити најкориснији избор за сагледавање општег тока рата, међународних односа и српско-руских односа у томе. Ипак наводимо, а то значи и препоручујамо, књиге Ф. И. Нотовича, А. Пингоа, П. Ренувена, Тејлора, П. Томца, И. И. Минца, А. О, Чубарјана, В. С. Васјукова и М. Зеленике. Све те књиге користиле су нам у овом раду више него што се позивамо на њих у напоменама.

Када се гледају разне библиографије на страним језицима о Првом светском рату, онда судећи само по наслову, може се стећи утисак да има доста радова интересантних за нашу тему. Зато смо се трудили да прочитамо и прегледамо што више тих радова. Међутим, корист је била испод очекивања. Већина радова само овлаш и фрагментарно захватају руску политику, а они озбиљнији текстови за изворну подлогу имају објављене искључиво руске документе, управо оне које смо ми по природи наше теме морали подробно да изучимо. Ипак наш рад на литератури, иако недовољно плодан са фактографског становишта, дао је необично користан и јасан путоказ: истински и целовитији одговор на сва питања српско-руских односа (1914—1918) треба тражити у изворној архивској грађи српског и руског порекла, оној која је и настала у самом току односа, прворазредном врелу. Најзад, методолошки то је био и једино исправан пут.

Архивска грађа Србије и Русије из Првог светског рата делом је објављена, а архиви у којима се чува отворени. Руска објављена грађа прави је мајдан. Ту је у првом реду изузетно богата збирка Международные отношения (МО), чија је серија III од 12 свезака (1914—1916) незаобилазан извор за изучавање не само руске ратне политике него и целе Антанте. Уз МО ваља споменути двотомник Константинополь и проливы, затим више објављених докумената у журналу Красный архив и др.

Објављене српске дипломатске грађе нема, осим за јулску кризу, али је зато доступна и чува се у Дипломатском архиву Секретаријата иностраних послова (ДАСИП), Архиву Србије (АС), Архиву Југославије (АЈ) и Архиву Српске академије наука и уметности (АСАНУ). Она, иако је у оба рата пљачкана и делом уништена, и данас је веома богата, садржајна, те смо се трудили да је што темељитије искористимо.

Српска грађа војног порекла чува се у Архиву Војнонисторијског инстигута (АВИИ). За нас су изузетно корисни били фондови српске Врховне команде (пописник 3), Добровољачког корпуса (п. 10) и Откупљена архива (п. 16).

Чињеница да је руска дипломатска грађа добрим делом објављана није нас дезинтересирала за ону необјављену. У Архиву внешней политики России (АDПР) нашли смо низ корисних докумената, без којих поједина питања не бисмо могли ни обрадити. Исти је случај и са руском грађом војне провенијенције, која се чува у: Центральный Государственный военноисторический архив (ЦГВИА), која нам је открила планове руских операција за Цариград и др. Грађа из Центрального Государственного исторического архива (ЦГИА) (Лењинград) дала нам је неопходне податке о материјалној помоћи Русије Србији. Међутим, није нам пошло за руком да радимо у Архиву внешней политики СССР, у коме се чува грађа од новембра 1917. па наовамо.

У тежњи за што снажнијом изворном подлогом радили смо у Archives Diplomatiques Ministere des affaires etrangeres (АDМАЕ) у Паризу. На тај рад вукла нас је и знатижеља: да ли су постојали било какви, до сада непознати, тајни договори између Француске и Русије који би се у било ком виду односили на Србију? О томе ништа нисмо нашли. Друго питање које нас је нарочито вукло на француске изворне документе било је: да ли су постојали било какви планови о укључивању Србије у Антантину интервенцију против совјетске Русије? Ни о томе нема трага.

Руска и српска штампа, иако строго цензурисане и некомплетне, ипак су нам помогле у коначном обликовању теме.

Ова књига је докторска дисертација коју је аутор одбранио 21. октобра 1975. године на Филозофском факултету Београдског универзитета пред комисијом коју су сачињавали редовни проф. др Јован Марјановић, ванредни проф. др Јован Милићевић и ванредни проф. др Михаило Војводић. При одбрани добили смо од њих корисне савете за коначно обликовање дела, те им се и овом приликом најтоплије захваљујемо.

Благодарни смо за пријатељску и људску подршку и помоћ коју су нам пружили сарадници Института за савремену историју др Перо Дамјановић, др Вук Винавер, Мирослава Ћирић, Милева Танасковић и Светко Рељић.

Другарску и колегијалну предусретљивост срели смо код Драгутина Кићовића, сарадника Дипломатског архива Секретаријата иностраних послова, који ми је веома олакшао студирање српске дипломатске грађе.

У Београду, децембра 1976. год.

Н. П.