Балкански ратови вођени 1912. и 1913. године несумњиво су били тема која је привукла пажњу свих ондашњих медија, од којих је штампа свакако била најважнија. На страницама светске, а и националне штампе остали су записи о догађају којим је коначно Турско царство било избрисано са политичке карте Балканског полуострва, односно Европе. Определили смо се да проучимо писање немачке штампе о два рата, у којима се прославило српско оружје из најмање два разлога. Прво, штампа је у сваком случају веран одраз политике коју немачка власт, оличена у цару Вилхелму II Хоенцолерну и канцелару, води за време Балканских ратова. Та политика је потпуно супротна од оне коју је Немачка водила у периоду анексионе кризе 1908. године. Такође је став који је немачка власт заузела према Краљевини Србији 1912-1913. био благонаклон, за разлику од крутог, арогантног наступа од пре четири године. Стога је било занимљиво пратити ову промену и у неким немачким листовима. Друго, увек је занимљиво како на један важан догађај у националној историји Срба гледају други, односно како је очима других виђен овај догађај.

Хронолошки гледано, развој немачког новинарства текао је спорије у поређењу са осталим европским државама, поготову када су у питању француско и британско. Разлоге треба свакако тражити, делимично у оштријој цензури, а делимично и због тога што у Немачкој није постојала ни политичка ни културна престоница која би се могла мерити са Лондоном или Паризом. На пример, највећи берлински лист, „Фосише Цајтунг” („Vossische Zeitung”), имао је 1847. тираж мањи од 20.000, док су следећа два највећа немачка листа „Алгемајне Цајтунг” („Algemeine Zeitung”) и „Келнише Цајтунг” („Kölnische Zeitung”) имали само око 8.000 читалаца. У овом раду ће бити обрађене следеће новине: „Berliner Tageblatt”, „Frankfurter Zeitung”, „Kolnische Zeitung”, „Vossische Zeitung”, и у мањој мери „Berliner Lokal Anzeiger” и „Deutsche Orient Korespondenz”.

Први балкански рат, који је започео у октобру 1912. поново је привукао пажњу великих сила и уопште европског јавног мњења на подручје југоисточног полуострва Европе. Неочекивана и брза победа савезника, четири балканске државе - Србије, Црне Горе, Грчке и Бугарске, утицала је на низ промена. Изменила је политичку карту Европе и поставила темеље нових односа на полуострву. Вишевековна владавина Османлијског царства и више од два века дуго питање његовог опстанка у Европи, било је коначно решено. Процес мултиетничке организације, започет на овом подручју још 1804, а снажно ојачан 1878, добио је тиме нову историјску потврду. Истовремено су се великим силама наметнуле и нове стратегијске процене и практична политичка прилагођавања.

Краљевина Србија је плодове победе осетила на два поља. Прво, држава се територијално знатно проширила у правцу југа и југозапада. Српска војска зауставила се тек код Дојрана, Ђевђелије и Охрида, односно на јадранским обалама северне Албаније. Друго, услед сјајних победа у војсци, као и у српској држави у целини, дошло је до наглог јачања самосвести.

Држање Немачког Рајха је било доиста другачије у јесен 1912. него у јесен 1908. године. Победе балканских савезника биле су примљене са одобравањем, чак су и поздрављене. Кајзер Вилхелм је овако размишљао: „Није потребна никаква конференција сила. Ако нас неко о томе запита, ја ћу у сваком случају, бити против. Они су се честито борили и стекли шта су хтели.” У Берлину је још у лето 1912, када су нека превирања наговестила да су могући велики догађаји и дубоки преокрети на Балканском полуострву, било процењено да Немачка тренутно нема интереса за претварање било какве балканске кризе у општу европску кризу. Овај став остао је постојан у немачкој спољној политици током свих опасних криза у годинама 1912. и 1913. На извештају из Београда од 8. октобра 1912, где аустро-угарски и руски посланик упозоравају српску владу да силе неће дозволити неке територијалне промене на Полуострву, кајзер је записао: „Може се мирно сачекати! Уколико победе, балканске државе ће себи осигурати свој удео! Нико их у томе не сме омести!” Немачки министри делили су царева гледишта. Тадашњи државни секретар за спољне послове др Алфред фон Кидерлен-Вехтер писао је цару: „Главни циљ остаје да следимо директиву Ваше Свемилости, да никако не долази у обзир неки покушај да се одржи мир. Ми ћемо се једино прикључити сваком демаршу који пружа гаранције да ће рат остати локализован и да се велике силе неће умешати у конфликт.”

Уз опредељење да се не дозволи да Рајх буде превремено увучен у неки сукоб, стајала је и процена да локализовани балкански рат ни у ком случају не може испасти на штету немачких интереса, па ни у случају победе балканских народа, с којом се озбиљно и рачунало. Вилхелм Други је овако разрадио основе немачког држања: „Источно питање ионако мора бити разрешено крвљу и гвожђем! Али, само у неком тренутку који нама одговара! A то је - сада!” Дакле, процењено је да јесте време да се реши питање опстанка Османлијског царства у Европи. По немачком владару, требало је мирно сачекати рат и видети шта балканске државе могу да учине, али истовремено и настојати да велике силе остану ван сукоба. У питању је била тактика примерена циљевима ка рату усмерене стратегије. Настојало се да се рат избегне у тренутку који није сматран најпогоднијим, али само зато да би се одложио за неко пригодније време. У складу са таквом политиком, састављени су налози за канцелара: „Путем штампе објаснити народу који су све велики национални интереси саме Немачке у питању ако би до рата дошло због аустро-српског сукоба /.../. Народ не сме да буде стављен у ситуацију да тек у случају избијања великог европског рата сазна за које се интересе Немачка мора борити у овом рату. Народ мора још раније да прихвати идеју оваквог рата.”

Определили смо се за сагледавање проблематике из оновремене штампе. То значи да нисмо проучавали и постојећу литературу, пошто су сјајне победе српске војске изазвале изузетно интересовање савременика догађаја. За време Балканских ратова похвале овој војсци и њеном јунаштву стизале су са свих страна. Тако су о два рата на југоисточном полуострву Европе своје утиске забележили дописник бечког листа „Ноје Фраје Пресе” (Neue Freie Presse) Хуго Бетауер, немачки ратни дописник Алојз Кучбах, новинар-дописник Албрехт Вирт, публициста и политичар Херман Вендел, пуковник Гедке, Јосиф Бенрајтер, познати аустријски политичар који је играо важну улогу у бечком друштву и био нарочити пријатељ надвојводе Франца Фердинанда, доктор Адолф Фишер, Швајцарац који је био у српској санитетској служби за време Првог балканског рата.